Данас (29.12.2025. године) је прича о вештачкој интелигенцији актуела и она је данас реалност, за коју неки кажу да је и предзнак опасности по људски род и свет који знамо.
Ових дана (пре пар година) су машине (компјутери) решили Тјурингов тест* са 29,2% и тако ме подстакли на ово размишљање. *(Alan Mathison Turing је контроверзни енглески математичар, логичар и криптограф који је конципирао основе модерног рачунарства и вештачке интелигенције. Данас се најчешће спомиње због експеримента који је осмислио и који се зове Тјурингов тест, а у ствари то је поступак процене способности машине да демонстрира интелигенцију, односно да мисли… Њујоршки филантроп Hugh Loebner је 1990-те године установио и награде за програме који се на тестовима покажу успешним. Награде су златна и сребрна медаља и новчани износ. Досад те медаље као највише награде нико није освојио, али новчане јесте … Извор РС PRESS br. 192).
Оваквим правцем у кретању развоја вештачке интелигенције, пред све заљубљенике писане речи, су наметнута изазовна питања, типа у ком ће правцу кренути књижевност, уметност уопште, наука и цео људски род. После питања које је дефинисао сам Тјуринг “може ли машина да мисли”? неумитно се намеће и питање “може ли машина да пише”? Развој рачунарске технологије, дигитализације и интернета већ данас је омогућио велику доступност свега што је написано, тако да папирна издања полако, али неумитно све више и више по многима постају ствар прошлости. У исто време, по другима, књиге су вечне и ствар су престижа све бројнијих и бројнијих стваралаца.
Приликом посете једној изложби слика у Хаскову 2009. године, која је организована поводом фестивала хумора и сатире “ЗЛАТНИ КАУН” неко од присутних на изложби је рекао да је слика једног од аутора на изложби продата за један милион лева. Тог тренутка у мени је заискрила мисао и питање: Колико се у овом тренутку рађа уметничких дела (слика) на свету? Односно, колико се уопште уметничких вредности почев од поезије (и уопште књижевности), музике, архиктетуре,скулптуре, сликарства, филма… рађа у сваком тренутку, од стране људи?
Чињеница је да паралелно са развојем образовања и коришћења информација и постојећег уметничког и другог стваралаштва, расту и могућности за нова креативна надахнућа и стваралаштво у свим гранама уметности и науке … Данас се мора прихватити истина да је дела све више и више, а читалаца (корисника) све мање и мање.
Често се дешава да многа вредна дела остану у тами и не угледа их светлост људских очију. Тада неумитно долази до застоја у том процесу да само стваралаштво рађа себе, тј. ново стваралаштво, јер поставља се логично питање: ко ће то стићи да прочита (спозна) сву (битну) поезију (или књижевност, или било коју уметност, било коју грану науке) света и да после тог креативног пуњења батерија, крене у нова достигнућа и ново стваралаштво?
И овде се (мени) намеће сасвим логичан одговор. Ако машине (компјутери, роботи) постану паметни и науче да размишљају, а у својим компонентама (мозгу) имају похрањено све уметничко и научно стваралаштво света, онда ће они моћи да пишу најбоље романе и песме, да сликају најбоље слике, да откривају неоткривено…
Где је ту човек, где је ту уметност, где је ту стваралаштво какво познајемо? Где је ту свет какав знамо, или бар онај о коме чезнемо? Где је ту поезија и занос песника да ће својим стиховима променити свет?