СЕЋАЊЕ
Садa шеташ, обалом зелене реке,
провлачећи се испод врбових грана...
Не памтиш ни мене, ни снове далеке,
клонула под страхом прохујалих дана.
Сад бежиш од себе и сваке препреке,
сањајући свет без икаквих обмана...
Сањајући принца што брише све флеке
и позе љутите, бежиш од свих рана.
Сад си дама! Сећања те пале ноћу,
док се шеташ сама... Да, потпуно сама...
Кроз живот, а зуби ти немо цвокоћу.
Ти волиш себе, сва у алузијама...
Сада си, од свога заноса охола,
срећу сменила срећом сејања бола.
© Љубодраг Обрадовић