ПОЉА СУ ДАНАС ДРУГА...
Поља су данас друга, предео исти, а нов.
душом се провлачи туга, срце замара бол...
Поток шуми, шум све јачи. Било је ту среће.
Данас то ништа не значи...Земља се окреће!
Зидао сам замак, ту сад коров клија, расте...
Мисли обузео мрак, не лете више ласте.
Нигде ветра, све мирно. Гледам сад себе празно.
Ко ми то у срце дирно и нестао, мазно?
Жена нека? Њена машта? Не! Само сам ја крив,
а срце себи најтеже прашта... Ипак сам жив!
Поток тече, шуми... Довиђења моја туго.
Нећу младост да коцкам, мада је време друго.
А то што успомена срце помало боцка,
одувек је саставни део живота дугог.
© Љубодраг Обрадовић
1925. године, Треботин