ОТИШЛИ СУ МНОГИ НАШИ…
Отишли су многи наши, отишли су у свет бели.
Ниједан се још не враћа, са селом бол да подели.
Отишле су наше снаше и одвеле ближње своје.
Што је скупо, то се плаћа! Судбину и мени кроје.
Остале су празне куће и дворишта у корову…
А огњиште није вруће и не пече нико проју…
И олује се појавиле, на крову цреп се ломи.
Пси за газдом цвиле, нема никог’ да их удоми.
Заруделе трешње ране, нема никог’ да их бере.
На њих слећу само вране, нема оних што им бране.
Њиве неоране стоје, све је парлог и врзина.
Отишли у свет многи наши, однела их судбина.
Док се они тамо куће, кости предака их зову.
Да обнове земљу своју и узору бразду нову.