| *МИРИС БОЖУРА Пусто је Косово поље, врапци кљуцају време. Ветар донео неспокоје, и на плећа тешко бреме. Божури више не цветају, Отишли су, прогнаници многи, Слобода се данас чини далека, Не миришу више божури, © Љубодраг Обрадовић |
КОСОВО И МЕТОХИЈА Низ Косово поље звоне звона! На свест и савест пуштају дим, И звоне звона! Успаване да разбуде! И звоне звона! Буди се Европо! Низ Косово Поље бију дамари… © Љубодраг Обрадовић |
*Књига је добила наслов по песми МИРИС БОЖУРА коју сам написао специјално за отварање галерије *МИЛИЋА од МАЧВЕ* – КОСОВО ПРВИ ПРАГ СРБИЈЕ (уместо говора) и тада је (14.10.2008. године) први пут прочитана. Ради илустрације, погледајте неколико слика са отварања галерије и прочитајте неколико реченица које сам тада изговорио, као и рецензије за ову књигу које су написали : Вида Ненедић, Мр Предраг Јашовић и Елеонора Лутхандер.
Галерија Милића од Мачве 14.10.2008. г. – Љубодраг Обрадовић:
“Понекад пар стхова каже више од стотину реченица, зато сам данас пожелео да Вас поздравим овом мојом песмом, која симболизује жељу да се Косово и Метохија сачувају у границама Србије. У години великог јубилеја, девет деценија од пробоја Солунског фронта, данас смо у легату КОСОВО – ПРВИ ПРАГ СРБИЈЕ, да међу платнима Милића од Мачве у сећање призовемо дане велике Албанске голготе и присетимо се братске Грчке чије нас је сунце видало на Виду.” /Љубодраг Обрадовић/
Зоран Анђелковић, Наташа Марковић, Владимир Тасић, Ивица Дачић,
Драган Аздејковић, Радојица Милосављевић и Горан Ћирић
Ивица Дачић говори
Разговор за време разгледања галерије
Љубодраг Обрадовић и Зоран Анђелковић – договор о
промоцији књиге *ПОЕЗИЈАСЦГ – ПРВИ ПУТ* на радију С
Зато је ова песма неприкосновена, дар божији међу људима и траг сећања на просторима… И тешко је, заиста је тешко коментарисати песму некоме коме је она далека, а опасно је и још више оскрнављујуће коментарисати ономе коме је блиска, коме је насушна, кога подупире, подржава и носи пружајући му дубоке асоцијације и сећања на простор и време који су га обележавали, означавали и подсећали на његово старо-пра, народно и људско, којим су се дичили и поносили, а што се сад затире, поништава и нестаје…
Хвала Љубодрагу Обрадовицу што нам је осликао и подарио песмом, лепоту трајања и сецања. Искрено, с љубављу.
Вида Ненадић – МИРИСИ БОЖУРА, СТРАДАЊА, ЉУБАВИ И НАДАЊА
Док божур, тај божанствени цвет ината, опија палетом својих боја и миомириса, стварност песника Љубодрага Обрадовића су и косовски божури, који су као крв црвени. Тужно је гледати како вену божури, а често је тужно и бити сведок историје. Легенда каже да су божури тако црвени јер су изникли из земље натопљене крвљу косовких јунака.
Ни у сну више
не миришу божури.
Тама пада на снове.
Пред злом се
никад не жмури.
Косово у мирисе зове!
Шутнули сте ме на кишу
да гледам облаке
и газим по трњу…
Загрљени
корачамо
песковитим обалама
и удишемо мирисе
топола, бреза
и заталасаних врба…
Можеш да ме оставиш
самога на мосту
да ноћу гледам све звезде,
а видим само једну- тебе…
Не гази траву,
трава је цвеће.
„НЕ ГАЗИ ТРАВУ“
Знам да срећу нећу да освојим,
за мене је то исањани сан…
За друге се сада бојим-
јер мало ко је данас срећан!
Певам о свету,
препуном недаћа,
певам, а глас ми се не чује.
Стих боље светове кује,
али стихове данас,
ретко ко
схвата озбиљно.
Мирише липа… И све је лако и лепо,
док олуја кишом не потече.
Веровах некад у мирисе слепо,
сад знам: мириси су тренутак среће.
Вида Ненадић
Љубодраг Обрадовић се, ево, оглашава новом, трећом песничком збирком „МИРИС БОЖУРА“. Збирка садржи преко стотину песама. Два су основна мотива ове збирке – родољубиви и љубавни.
У родољубивим песмама доминира ламентирани призвук и тешка сета над стварношћу таква каква јесте. Лирски субјект ове поезије боли што „пусто је Косово Поље“, али од реалног стања, од јаве, страшнија је спознаја лирског субјекта да „ни у сну више/ не миришу божури“. Ова спознаја лирског субјекта поручује заправо да је у његовој подсвести, запису искона, како би то одредио Јунг, а у теорију књижевности Нортроп Фрај, нестало сећање на Косово. Ова спознаје чини лирски субјект дубоко несрећним.
Јасно, лирски субјект се не мири с тим. Звона која звоне на узбуну, у његовој свести подстакнута струјом крви и дамарима била, зову „успаване да се разбуде!“ хоће да их тргну из тог летаргичног сна заборава и да их подстакну на обнављање сећања и значај онога што губе. Зато лирски субјект криковито подсећа на значај животворног сна: „Кад се истрајно сања, сан се оствари!“
Колико у родољубивим песмама доминира скрушени патетични ламент искреног родољубља, толико у наредним песмама духовне провинијенције, а родољубивог песничког дискурса доминира јасна, искрена животворност. Прокрвљена виталистичким и оптимистчким односом према будућности, његова визија још више добија на снази у песмама: „Кладенац Светог Јована“, „Траг светлости“, „Свети Јован Милостиви“, „Ори“ и „Покрени свет“.
Код Љубодрага Обрадовића наилазимо и на низ бриљантних, модерним дискурсом узначених, јасних и концизних лирских исказа, који представљају семантичке медаљоне којима је Љубодраг заоденуо српски језик, макар на моменте. За ову прилику издвајамо следеће стихове: „Јадна мачка/ црна/ насупрот неба,/ гризе месец“. Ова строфа, својом семантичком заокруженошћу већ представља готову песму. Таквих, да кажемо, песама у песми, проналазимо и у другим песмама, на пример: „Гром твог ћутања,/убија ме сад,/ док као изгладнели пас,/ ноћу лутам/ и гледам све звезде,/ а видим само једну – тебе! („Звезда“); „Ноћ је,/ месец сија/ светле поља./ Јесен дошла касна,/ леди се дах/ и пуца воља“ („Ноћ је“); или „Знам да срећу/ дохватити нећу,/ док сањам о прoлeћу,/ а мразеви ми косте ломе“(„Срећа“); „Ено је, невеста…/ бели венац…/ бела хаљина…/ а лице бледо.“ („Вoleо сам“).
Љубодраг се својим лирским изразом креће у поетичком дискурсу модернистиче поезије, према стилу, стилистичком обреду, еуфонији и ритму, али не и према форми, где је знатно ближе српском авангардном песништву. Мада његова песма „Вoleо сам…“, према насловном узначењу асоцира на Дисову песму „Вoleо сам више нећу“, јер насловним знацима обеју песама је антиципаран апсолутни престанак љубави, ипак је према лирском исказу, ова песма далеко ближа лирском осећају љубави код Велимира Рајића.
И Љубодраг је, као некад Исидора, касније, Меша Селимовић, упетљан у кругове живота („Кругови“). Он би врло радо да изађе изван њихове границе, међутим, изван њихове границе нема ничег.
Ако би тежили одређењу појмовне топографије Љубодрага Обрадовића, на нивоу мотива то су: љубав, родољубље и врло јасан однос према вери и традицији. У мери у којој у песмама где доминира љубавни мотив усложњава односе, а која је појмовно одређена сном, чежњом, одрицањем, жељом, патњом, остављањем, узалудним чекањем, вољом, презиром, утолико су родољубива осећања и однос према традицији јасно изражена.
За све песме Љубодрага Обрадовића можемо рећи да су испеване из непосредног осећаја према опеваној садржини. Свуда где је непосредна емоција надвладала нарацију дошло је до израза ванредне лиричности овог човека који поезију доживљава осећајем, па чак, рекло би се, поезију живи. Ипак, експанзија наративног често одузима од лиризма. Зато за Љубодрага можемо рећи да је много бољи у фрагментима него у целини свог певања.
Разлог томе налазимо у Љубодраговом односу према стваралаштву. Наиме, ишчитавањем његове поезије, постаје јасно да он песничко стваралаштво доживљава као непосредан излив импресије. Зато његове песме, чини се, настају у тренутку, често из једне речи или стиха (који су најчешће, према нашем осећају, у песми преузели улогу припева, насловног знака, или почетног стиха. То умногоме његову поезију чини проживљеном и лако доживљајном, па је она врло пријемчива за шире читалачке кругове.
Рецензија за збирку поезије
„МИРИС БОЖУРА“ Љубодрага Обрадовића
Мр Предраг Јашовић
Одмах на почетку ове рецензије, морам да кажем да бих вoleла да сам ја пре Љубе написала ове песме. Али, кажу, не може једна мајка све да роди, нити један песник све песме да напише, тако да је Љуба написао и све оне песме које сам ја само у подсвести помислила да напишем. Зато му хвала. Кoleга песник, може само да се запита одакле му толика снага, толика памет, толика доброта? Бродски је ракао да један (обичан) песник може да опева само десет процената свог живота. Али Љуба је необичан песник, који се опасно приближио једначини: сто посто поезије, једанко сто посто живота.
Ова књига, “МИРИС БОЖУРА”, је прави песнички цурицулум витае. Она нам дарује “недостижне мирисе” липа и божура, мудрост и утеху и у песми *Певај сад* :”зашто рушити стари, за мост нов”.
Има међу нама живима, нажалост, много пресушених песничких извора, а Љубодраг Обрадовић је је непресушни извор. Он је Нијагарин водопад српске поезије. Он пише обичним и необичним речима о обичним и необичним стварима и темема. Како сам каже, уместо говора напише песму, као сто је за Видовдан 2010 написао песму *Косово и Метохија*, из које издвајам следеће стихове који сами за себе говоре: “на прошлост нам пада челична реза”, “Звоне звона! неправда ко небо, преплавила живот и успомене!”, и “Кад се истрајно сања, сан се оствари”.
Љуба није једини песник који је од цифара прешао на поезију. Потписница ових редова такође је дипломирани економиста, као например и велики црногорски песник Илија Лакушић и други… Математички тачно Љуба описује живот и љубав. Као у једначинама или пореским извештајима, свака реч и свака цифра је важна да би резултат био тачан. Он и у поезијји примењује сва та правила математике. Љуба решава песму као једначину са више непознатих и на крају од једначине прави песму. Свака песма је тачна, решена, даје задовољаство читања, оплемењује и учи.
Једна од мојих најомиљенијих песама из ове песничке збирке је *Корњача*, коју сам превела на шведски и уз Љубину дозволу, објавила је на сајтовима поезије у Шведској.
душман нас изобиљем пече.”
“Ветрови који градом дувају,
однеће у свет и трач о мојој сузи.”
У овим стиховима сви се могу препознати, ради глобалне светске економске кризе коју је Љуба опевао. Он може све.
Много је оних који злоупотребљавају поезију ради личне освете. Као песник, антологичар и преводилац поезије са и на шведски језик и срела сам песнике који мрзе жене, тачније речено, мрзе пола човечанства, ма како то чудно звучало. Љубина песма *Богиња *је била мелем на дубоку рану коју су нанели песници женомрсци.
Младост, љубав и прилике…
Ти напросто опијаш сликајући слике,
у којима и крај свој бескрај има!”
То није само класично ренесансно дивљење жени, већ путоказ за цео двадесетпрви век, а за све векове који долазе.
све кочнице откочи…
Живот је слеп, кад си тако лепа
по сувом док пливаш, у мирисима уживаш,
све скриваш, а смисао откриваш…
Слободно чизмом
згази цвет, који руди за грех,
и осмехом их отерај у очај…
Нека на кoleнима чекају рај!*
Добар пливач у мору поезије, Љуба се не плаши великих таласа и велике љубави што се између осталог види и у стиховима из песме *Не гази траву*
и спавај са звездама,
играј се сновима
и чекај
да љубав порасте.”
У следу обичних мисли крију се метафоре, велике ловине и златне рибице. Управо те метафоре су та математичка решења песме које, нас читаоце, љубитеље Љубине поезије, чине мудријима и дају нам одговоре на егзистенцијлана питања. Све што човек заправо хоће је тај одговор, па макар био и тужан. Нико не жели лажи. А Љуба нам, уз сву лепоту своје поезије нуди ИСТИНУ.
Мени Љуба увек измами слатке сузе. Од мале скривене плаже, до плавог хоризонта у измаглици, плови Љубин песнички брод и носи са собом нас, своју песничку сабраћу и сестре окићене “цвећем тренутка”.
Усуд, поезија и родни град Крушевац, спојио ме је са овим изузетним човеком, песником Љубодрагом Обрадовићем. Поред Љубе може човек слободно да буде по мало лењ и да каже: “Што да се ја без везе мучим, Љуба ће то и онако, боље и брже да напише!”.
Младост, љубав и прилике…
Ти напросто опијаш сликајући слике,
у којима и крај свој бескрај има…
Е, такве песнике ја волим.
Елеонора Лутхандер
ДРУГИ ПИШУ 
Промоција нове књиге Љубодрага Обрадовића “МИРИС БОЖУРА” – Мирис поезије
Било је то вече са мало прозе, али са пуно поезије и музике. Баш како доликује промоцији једне збирке књиге поезије, каква је „Мирис божура“ Љубодрага Обрадовића, коју су заједнички организовали Културни центар Крушевац и КУД „Вук Караџић“ из Треботина, Жабара и Мале Врбнице. Притом су стихове говорили, поред аутора, и његове колеге и пријатељи, надахнуто и са пуно емоција какве овакве песме, уосталом, и изазивају; док су музиком атмосферу употпунили Сандра Петровић, Раде Кошанин, Бранко Симић и Момчило и Далибор Накић.
Одувек сам веровао да поезија својим мирисима покреће оно најлепше у нама, да буди најтананија осећања и да нас својим чарима узноси у спокој и срећу. Вечерас сам још више сигуран да је поезија вечна и да ће своју мисију у стварању лепшег, праведнијег, срећнијег и слободног света у блиској будућности успешно остварити – изговорио је аутор, поздрављајући, на почетку вечери, госте, љубитеље поезије.
А њих је у Белој сали Културног центра Крушевац било у великом броју. Неки су нову, трећу књигу (претходне су „Твоје ћутање ми говори“ и „Живети слободно“), Љубодрага Обрадовића, већ имали у рукама, остали сигурно да то нису пропустили да учине након ове вечери која је до краја била испуњена поезијом и емоцијама које су са папира, са страница збирке, са посетиоцима поделили Лидија Ужаревић, Драган Тодосијевић, Оливера Ђокић, Томислав Симић, Александар Грашић, Миодраг Динуловић, Маја Олић, Рајна Алексић-Маринковић, Слађана Обрадовић, Љиљана Панић, Јелена Вељковић, Ивана Милојевић, Спасоје Ж. Миловановић, Светлана Ђурђевић, Томислав Милетић, Оливера Миловановић, Даница Гвозденовић, Ксенија Алексић и Јелена Ђорђевић.
О самој књизи говорио је мр Предраг Јашовић из Параћина, један од троје њених рецезената.
– Када сам упознао Љубодрага, прво што сам осетио, не читајући ни један једини његов стих, је да сам видео песника. То значи да је Љубодраг песник, чак и да није написао ни једну песму. Између осталог, мислим да то он показује својим културно ангажовањем пре него што је постао то што јесте данас – испричао је Јашовић.
Јашовић је, даље, рекао како аутор у својој књизи пише живот, сад и овде, онакав какав јесте, бавећи се старим темама, али у новом емотивном руху. Уосталом, Јашовић је и у својој рецензији навео како се Љубодраг са својим лирским изразом креће у поетском ресурсу модернистичке поезије, према стилу, али не и према форми, где је осетно ближи српском авангардном песништву.
Од Лидије Ужаревић, која је и водила промоцију („уз малу помоћ“ Драгана Тодосијивића, члана управе КУД-а „Вук Караџић“), чули смо и шта је о Љубодраговој поезији у својој рецензији записала Вида Ненадић, песникиња из Ужица, иначе добитница Деретине награде за роман године:
– Читајући рукопис нове поетске књиге Љубодрага Обрадовића, наилазим на песникове визије стварности источене у ниске родољубивих, рефлексивних и љубавних песама. То је она иста сурова стварност, која у свима нама неретко руши куле од карата и бедеме наде, које градимо годинама, некад и деценијама, она стварност која неумитно гаси све оне наде, које још једино у нашој машти постоје. Она је као невреме и као бујица оних киша, које умеју изненада да поплаве све што је наше и сав наш труд. Зато песници и беже од ње, завлачећи се у тајансвене просторе, опасане зидовима самоћа. Једино ту могу да је, бар на махове, доживљавају онаквом, каквом би хтели да буде…
Све остало била је поезија. Оно што од ње током вечери није изговорено, читаоце очекује у самој књизи. У стиховима са мирисом божура…
Не гледај око себе,
сви имају своја посла.
Паука који мрежу плете,
мува скупо ће да кошта.
Не гледај друге,
својим путем крени.
Отпевај своје и туге
за појас задени.
Не закерај,
нема више идеала.
Све има почетак и крај,
знаш већ, ниси будала.
Не плачи,
нешто за себе уради.
Успех много значи,
душу зачас подмлади.
Не гледај позади,
то само боли.
Свет те увек изради,
сам за себе се избори.
Не гледај друге,
ни тебе нико не гледа.
Бежи из ове каљуге
да не свиснеш од једа.
© Љубодраг Обрадовић
ЕХ, ДА САМ ПРЕ ЉУБЕ НАПИСАЛА ОВЕ ПЕСМЕ!
„Усуд, поезија и родни град Крушевац, спојио ме је са овим изузетним човеком, песником Љубодрагом Обрадовићем. Поред Љубе може човек слободно да буде по мало лењ и да каже: Што да се ја без везе мучим, Љуба ће то и онако, боље и брже да напише!“.
Главни и одговорни уредник ГРАДА
Аутор књиге Љубиша Бата Ћидић
ЉУБОДРАГ ОБРАДОВИЋ – ИДИЛА НА ПРОВЕРИ (Мирис божура, 2011. СЦГ, Крушевац)
Треба у сваком случају разложити ту нагонску бит да свет објасни у певању по сваку цену. А да цена буде објашњавање себе са законима у којима се садржи и духовни и материјални творац. Објашњен кроз “подрушгвљену” љубав, родољубље, животодарје, када ће лична и психолошка нутрина већ постати власништво универзалног.
Певање је и жртвовање. Песник једе своје срце, свеједно на читаоца. Наравно, читалац му неће увек веровати, ако га у то није убедио. Уосталом, то је мисија уметности.
У стиховима Љубе Обрадовића има много енергетских токова чије бујице ни сам није стигао да каналише, неке необуздане силе живота која је по праву предности савлађивала песничко перо. Свакако се тада песнички субјект у овој збирци предавао снази жеље, макар да је остављао у сенци снагу уметничког обликовања, Али то не значи да у таквој поетској трансформацији не треба тражити равнотежу у уметничком.
Пориви који пулсирају у дубини ових стихова дубоко су животни. Има у њима духовног здравља, чистоте љубави. Неке девичанскс. Има права на заборављена чиста осећања из неких прохујалих времена. Неки чудесан оптимизам бије из тајанствених звона ових стихова позивајући на славље живота, славље љубави. У поткожном ткиву ове поетике нема осећања отуђености, есхатолошке загађености, мрачних суноврата и горчине. И безизлаза. И мржње. Лажње патње. Има оптимизма.
Вредносне датости које држе кохезионо ткиво ове поетике нису разбијале појмовност идиле, романтике, среће и спокојства – баш као у бајкама. Читалац ову поетичност може сагледавати и као лепо сликарство наиве. Неке песме би пре разумела деца. Драматургија овог поетичког мизансцена најчешће оживљана такве поетичке топониме какви су брег и ливада, мост и речица, звезде и месец, она, као најжуђенија еротска представа, он, као најжуђенији ерос. Између снова и маштања, редитељ остварује само то – снове и маштања. И пак остаје подсвесии доживљај неког физичког идиличног села у којем би читалац да се идентификује, нека неосгварена љубав у којој ће се још сигурније идентификовати, нека неутажива жуд у којој би се наискап идентификовао. Нека идилична липа под којом бисмо се исцсљивали, нека дрхтава бреза под којом бисмо се одали најскривенијим тајнама. Нека свемирска мачка која нам у мирној ноћи у треботинској долини гризе сутонски спокој у којем смо у вечном неспокоју.
Ова поезија тражи да се прати њен наративни ток. Рекло би се да је више наративна него асоцијативна. Али и тада у њој залскета у малим одблесцима фосфор мудрости који га катарзично одреди (родољубива: Косово ће опет божурима да метохија, љубавна: Корачамо заједно а одвојени, итд.)
Песништво Љубе Обрадовића има у свом унутрашњем континуитету племенит однос према узвишеном осећању, борећи се да га оно у унутрашњем бићу одређује истином, штити правдом, чува стварног у свету нестварне стварности.
Љубиша Бата Ђидић