ВЕЧНОСТ У БЕСКРАЈУ
Милићу од Мачве
Небом лете посечене брезе,
на истоку се злати огањ рађања.
У бескрај одвезоше га небеске чезе,
са судбином нема погађања!
Сад небом и нашим сновима језди,
ка звезди хита, а за Косово се стара
и колоне прогнаних у мислима гнезди,
дух генија коме рај врата отвара!
ка звезди хита, а за Косово се стара
и колоне прогнаних у мислима гнезди,
дух генија коме рај врата отвара!
Најбоље сања и никад да се умори,
ко звезде далеке жеље му трепере.
Силнике никад осмехом не соколи,
све док Србија кожу на шиљак бере!
ко звезде далеке жеље му трепере.
Силнике никад осмехом не соколи,
све док Србија кожу на шиљак бере!
Еј Милићу, од Мачве поносне,
душа ти у Крушевцу нађе смирај.
Сад слике што их занос донесе,
у нас луче неизбрисиви сјај!
душа ти у Крушевцу нађе смирај.
Сад слике што их занос донесе,
у нас луче неизбрисиви сјај!
Тихи огањ сад разумом клија,
светли видик у раму прошлости.
Вечност ће истином да опија,
сваког ко те у срцу угости!
светли видик у раму прошлости.
Вечност ће истином да опија,
сваког ко те у срцу угости!
Еј Милићу, нека језде брезе небом,
нека се прелепа нимфа на обали свлачи.
Нас овде и бескрај горе, греје твоје дело!
Вечни живот је – вечност што из слика зрачи!
нека се прелепа нимфа на обали свлачи.
Нас овде и бескрај горе, греје твоје дело!
Вечни живот је – вечност што из слика зрачи!
© Љубодраг Обрадовић