TИ ТО НЕ СЛУТИШ
Топлина ми срце заталаса
док љубичица си смела,
у бекству од буке.
са рукама у џепу
туђег капута.
И волим ову јесен,
лишће што пада на моје жеље
и твој ход док гледаш небо.
А ти никад нећеш осетити,
жар погледа,
из мрачних ходника живота.
Али мени је лепо,
док хладноћа руши ласте,
заспале у живој коси.
Мени је лепо,
док идеш уз ветар,
лицем окренута судбини.
Мени је лепо
и ја волим
и ову јесен
и лишће
и твој ход.
Ја волим
и моју разиграну машту,
све сумње
и сву бол.
Ја све то волим,
а ти и не слутиш,
да са лишћем,
које у пролазу газиш
умиру и моје очи.
Ти то не слутиш.
© Љубодраг Обрадовић