Љубодраг Обрадовић – Песма за Живорада Милановића Макија
СЛИКАРСКА
Сачувати заувек пролазности трен,
који разум изазовима опија.
И сликати док стих неизговорен
на платну одговорима засија.
Гледање у светлост око замара,
а слика само благодет зрачи.
На путу до коначног бескраја,
прави спокој никад неће наћи.
Слутњом се не откривају тајне,
нити се немиром свемир буди.
Четкицом искри чари бескрајне,
ветром у нове пустиње жуди.
Да сложи дину своје оазе,
и лепоту до неба узнесе.
Светом да лута и да га спасе,
од будућности зле, без адресе.
Не кунe се доносиоц вести,
четкица платном шири идеје.
Наду ће он опет у сну срести,
иако му снег већ косом веје.
Пролећу секунде, сати, живот!
Вечност се, ко лед на сунцу, топи.
Пред огледалом све је сад криво,
и са судбином лако се стопи.
Ухватити заувек прохујало време,
које пред очима сумњом чарлија.
Сликати тако, да све дилеме,
напаћена душа, срећом убија.
које пред очима сумњом чарлија.
Сликати тако, да све дилеме,
напаћена душа, срећом убија.
Еј животе, ти зачас пролетиш,
а птице сликом заувек лете.
Та истина увек се осети,
кад судбина безизлаз исплете.
а птице сликом заувек лете.
Та истина увек се осети,
кад судбина безизлаз исплете.