СЛАВУЈ
Лежиш будан у кревету,
славуј у ноћи пева.
Сан је у далеком свету,
идеала више нема.
Тело уморно дрхти,
заборав напада мозак,
нема ни дашка младости,
живот је постао грозан!
Али месечина прошлост враћа
и буди одавно заспалу машту.
Кад бих пио сокове небеског саћа,
она би опет красила моју башту.
Кад бих пошао до Хаваја
и повео је, за бадава,
била би моја
као у времена стара…
Кад бих… Кад бих…
Али машту лавеж нападе-
то пас на месец лаје!
Стоп! Престар си ти.
Пусти младе
у љубави да се сладе!
Старост само самоћу даје
и престани да се кајеш…
Оно што је било, само је било!
Почаст хоћу да дајеш
младићу милом,
какав си био ти!
Славуј пева у ноћи,
за сан се мозак спрема.
Нема више младости,
ни идеала више нема...
© Љубодраг Обрадовић