СТРАСТ
Сањам мирис косе ти и тела…
И да осванемо сами,
у соби забаченог села.
И да споро пролазе дани.
Са чела ми зној капље.
Велика је страст просута.
Слаби остају на сред пута.
Ја са тобом бих даље…
И у пакао и у поноре…
У рај који иза врзина лебди.
Да заједно чекамо зоре,
Да срећа над нама бди.
Поноћ је… Ни дашка ветра.
Сад желим да време стане
и да рука твоја, буба мара бела,
милује моје тело. И да не престане.
Сад опет желим, моја заврлзамо,
у вечери благе кад спокој се шири,
да корачамо уз ветрић што пири…
Без речи, како ми то само знамо.
А кад петлови пробуде зору,
да кренемо у спокој нов,
спојени и блиски, као пролећно
лишће кад озелени гору.
Да се опет простре пред нама
живот, изазован, опојан, врео.
Волео сам и кад нисам смео,
сад ме љубав та палаца као рана.
Повез на очи лепити нећемо.
Са нама и прошлост нек корача.
Одсјаји лепог што срећемо,
наши су, а то се не одбаца.
Анђели нисмо никад били,
за нама су каменоломи.
Нека сећања у души смо скрили,
сад страст те тајне нек сломи.
И ништа неће радост да помути,
ни свађе, ни плач, ни бољи планови.
Срце моје само тебе слути.
Снагу му доносе моји снови.
И опет сањам да смо сами,
у било ком делу, било ког села.
И опет пролећни лахор мами,
на игре луде, спојена нам тела.
© Љубодраг Обрадовић