ОРИ…
Ори,
развигори,
коло,
лоло!
Живот је један,
безизгледан,
ал поведи,
на орање и у чежњу,
девојку што те весели
и разиграног жели.
Све су ливаде пусте,
све су њиве парлози,
за орача рај,
за сељака крај,
који тако сигурно долази…
Па поведи лоло, коло!
У коло се занос хвата,
данас те мало ко швата,
данас те ломе
данас си прут,
сам и крт.
Шибају те ветрови
и беспућа,
а био си у снопу прућа!
Ори,
ожежи
и зарежи,
нек душману
кожа се најежи,
док у страху бежи,
од пркоса сељака,
који свој спас
у сејању налази…
Ори,
нек загрми
твој глас!
Задњи куца час,
да труба засвира,
да зидове поруши
и донесе мало мира
и спокој души.
Ори,
лоло
и поведи
девојку на орање
и у коло!
© Љубодраг Обрадовић