BUKVAMA
Zucneš li samo
sve zvezde pašće,
a vlati zora
zarasti u mahovinu.
Polomljena gora
plakaće za mrtvu tišinu,
a tišina biće odjek
dalekih istina
i bol nevina
od strela borovih iglica.
Zucneš li samo
Plakaće šuma rastinja,
probijena svetlom,
između dve bukve,
od kolena pa naviše,
a čudna belina,
tek doletela na proplanak,
nastojaće da pukne
u naletima besnim
gde znoj miriše
ko potoci suza
potopljeni smeh.
Pa zar ne shvataš srno,
zastala u letu,
da si pogođena odavno
i da ti je sudbina
već skrojena.
Tebe samo grč čeka,
a mogla si biti
i voljena
ko zvezda
u prskozorje rano,
ko u leto tiha reka.
Mogla si biti i voljena
ali si pobegla
i tugu
posejala na rastanku.
Zucneš li samo,
sve zvezde pašće,
a bol ubraćeš
i slast kratku
na novom sastanku,
na proplanku htenja,
u sumrak volenja.
Voleće te nasmejani
svi ljubavnici
prolazni
koje poželiš.
Voleće te rasejani
a odleteti prazni,
ne otkrivši,
novo ništa.
Volećeš i ti njih,
glečere,
moja zvezdo čista,
a oni ostaće stene
i plakaćeš.
Zucneš li samo
bukvama,
tišina biće odjek
dalekih istina,
a bol, ko od strela
borovih iglica,
razdiraće grudi
i sećanja.
(C) Ljubodrag Obradović