Горан Ћеличанин – ПРВИХ 35 ГОДИНА ЋЕЛИЧЕЊА

Љубодраг Обрадовић говори о поезији Горана Ћеличанина

… Горан Ћеличанину свом креативном раду обједињује рад на карикатури и стрипу са сликарским радом и свој афористички рад са поетским радом. Јесте да је Горан пропознатљив по својим карикатурама које су добиле опште признање широм света и бројне награде, али ни његово сликарство, његова поезија и његови афоризми нису мање вредни и њима такође траба посветити потребну пажњу… И ова промоција је згодна прилика да мало више пажње посветимо овим мање познатим стремљењима Горана Ћеличанина када је уметност у питању… Дакле Горан ће вечерас, а и ових дана допустити да уживамо и у његовом сликарсту и његовој поезији, и то ће бити новост за већину његових поштоваоца.

Познато је да ствараоцима најбоље говоре њихова дела, а да критака то само квари и ја ћу зато само изрећи моје мишљење да је Горан Ћеличанин, када је поезија у питању, изузетан песник и да треба што пре његову збирку поетских радова ставити пред суд јавности.

Искористићу ову прилику да Горану уручим као скромни поклон Културног центра Крушевац монографију *ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ЗЛАТНЕ КАЦИГЕ*, међународног фестивала хумора и сатире, који он, од самог темеља истрајно гради. Уручићу Горану и књигу управо основаног Удружења песника Србије *ПРВИ ПУТ* са жељом да и његова поезија ускоро по први пут пронађе прави пут до читалаца, а његова поезија, уверићете се, то свакако аслужује…

Љубодраг Обрадовић

Недељко Убовић и Горан Ћеличанин

Челичио се Горан доста у свом досадашњем животу и очеличио таман колико је потребно, па је назив *Првих 35 година Ћеличења*, вечерашње приче (30.01.2013. године у Белој сали КЦК) о Горану Ћеличанину свакако адекватан.

Горан Ћеличанин је аутор који је свакако уникат на културном небу Србије и да га нема требало би га измислити. А шта је то уникатно у њему скоцкао живот и допустио нам да у тим његовим стваралачким способностима несметано уживамо? Све што је велико је крајње једноставно…

МОСТА МИ ВИШЕ НЕМА

Моста ми више нема
Обале ми гoлe
Морава рањена јечи
Вирови је бoле.

Моста ми нема више
Узалуд мај и липа цвеће
Било је шта је било
На гвожђу покиданом пише
Да исто бити неће.

Нема ми више моста
У води крвав лежи
Безброј успомена оста
У тој гвозденој мрежи.

Обале нит су даље нит ближе
Где је капија челична била
Ни дубља ни плића Морава стиже
Не би ли камен крвав умила.

Нит је правља нит кривља река
Тамо где вирови глођу мост
И увек плитки спруд ће да чека
Да му зарасте свака кост.

Да се не вратим
Нигде није толико далеко
Но како кућу без прага да схватим
Где да ти Мораво реко
Мостарину платим?

За враћање не чека више
Нит гура да се оде
У муљу мост уздиже
Мутне га прекриле воде.

Нема моста за тајне приче
Да слуша и да ћути
Црквено звоно болно нариче
Поцепани су Мораве скути.

Моравац ветар више не свира
Кад се међ стубове заплете
Коловођа гвоздени на дну вира

© Горан Ђеличанин

Лидија Ужаревић

Оставите одговор Одустани од одговора