Milica Jeftimijević i Vladan Rakić
Na promociju stvaralaštva Vladana Rakića došao je Ljubiša Bata Djidić
Фрагмент I
(Сварогу – владару Васионе)
И ми Свога за се’ имамо.
Дошао је међу нас
Да снесе свој пламен.
У дело се претворио.
Дело обукао
Па као дело хода.
У колевци од груди
Дете просневно носи.
Дете од воде, земље, ватре
И ваздуха занутрено
И Љубављу повијено.
Јер давање је створове
Сувише размекшало
Па не умеју да узимају смерно.
Грабеж их у томе спутава.
Сунце им је голи усуд
А грабежљиве звери милостиња.
Пев је дететов
У мисао дародавну утопљен
У сунце к’о јутро у дан усправљен
У Бога јединог уденут …
Јер, Бог реч израђа и ослобађа
И смех пушта да би тугу земну
Поросио утолио и покосио.
У превазилажењу себе
Је сва мудрост и спас
– чу се Његов испешњени глас
Који и рику И животиње надјача.
Пев рођеног Певача!
Пев је Његов божанско оруђе
А смисао је Надљуђе!
Цео је смисао у целину земље усађен.
И док извијао је живота оду
Враћају се бића у природу.
А знање им је природе и земље дар
Знање је света Надвладар.
Знање у памет када уђе
Најгласније је и најмоћније
Надљуђе и Светољуђе.
Само оно напред води и тера
И Човека ствара и од звера.
Знање и као праведност и врлина
Самлевена је из Људскости млина.
Знање је и певање среће
Која брегове отвара А планете покреће!
Човек са знањем
Се и над провалијом
Као на ужету креће
И не зна шта је то подизања суша.
Он знањем свемир моћни куша
А свемир му је Бесмртна Душа.
Надзнање је човеково победно стање
-Вечни склад и свега свлад.
Надзнање је и вечни рад
И вечита знојна мука
Која се Вером и Трудом
Да обухватити око струка.
А Вера је Утроба Срца
Срца што ликује-не грца.
Јер, Вера је и највећа нада
Овде, свуда, увек к’о сада …
Али за то је потребно још хаоса
И Хелиоса по себи и свуда.
Само тако се тврдну и камене
-стамене се права муда!
А из хаоса се победна Галаксија рађа
Хаос свих планетних ширења
И космичких астралних свађа …
……….
Тамни остатак се још зове Човек.
Пропешачио је и уста своја
И смрт трансверзалну зелену своју
Да би се настанио и наставио
Да би се умирања водено најео
Да би песму коса у светлу нашао
Склупчану под непце Великих Кола…
И урлик се измолио
Из среће и разданог бола…
Он се наставио
Изнадљудно се заставио
Јер, сувише су спори ови векови
Што се вуку испод сенки и тамнине
И сувише су мокре и силне
Његовог духа Самнине.
Кроз Самнине и Пламтине ноћи
Он је наумио к’о конац кроз иглу проћи.
Знање је као знамен
Знање је вечности камен!
Са знањем под руку Он пева и лута
Суверено к’о мисао изнад Апсолута.
Владан Ракић
