Život i kultura idu ruku pod ruku – ta iskonska borba za smisao života, tako zrači iz Vidine poezije…
{mp3remote}https://www.poezijascg.com/audio/SafariVidaNenadic.mp3{/mp3remote}
Vida Nenadić u Kulturnom centru Kruševac
СУДАР СА САМИМ СОБОМ И СА СВЕТОМ
Кад завиримо у књигу, а пре тога, знајући за роман ZOO CALLED LONDON, биће нам јасније откуд ова позлата, откуд ови обрнуто спојени наслови двојничког карактера, откуд верзија на енглеском.
Први круг песама са посветом СВА МОЈА ЉУБАВ МАЈЦИ МИЛИЦИ са нескривеном болном емоцијом носи нешто и од препознатљивог тона Бранка Миљковића, на пример у песми НЕЋУ ДА ТЕ БУДИМ. Под овим насловом би се могло наћи и упутство за читање у посмодерном маниру – По Бранку Миљковићу.То свакако представља комплимент овој песми, јер се стечено искуство читања претаче у сопствену креацију и кореспондира, комуницира са читаоцем у препознавању…
Метафора је присутна и у наслову књиге и у многим песмама као стилско обележје својствено овом аутору. Али ту је и метонимија, стилска фигура супротна метафори која подразумева истицање делића или једног сегмента препознатљивог и ефектног за представљање целине као на пример у песми ТВОЈЕ ОЧИ. Неког памтимо по очима и у њима видимо свемир, море и све вредно и важно као што су неисањани сни и понека искра среће. Метонимијски поступак је присутан и у песми У ДУБИНИ НЕЧИЈИХ ОЧИЈУ. Понекад се у у тим очима види више него што један човек сам може да представља или се варамо… Можда се овај свет огледа у сваком човеку и човек у њему и то песникиња препознаје.
Већ је речено да је књига пуна нескривених емоција, позитивних осећања, па се ту нашла и љубав према животињама. Исказана је тако у песмама-епизодама СНЕГОВИ СРБИЈЕ, МОЈА ЦРНА ЏУКЕЛА, И ОН ХОЋЕ У ЛОНДОН, ДВА КУЧЕТА, као симбол везаности за родну кућу, као симбол безрезервне привржености, па и носталгије. Нас затиче у нашим сопственим животним причама у којима смо осетили присност и то посебно пријатељство, ту посебну везу оданости и привржености па и губитак неспремни да то увек прихватимо као природни процес.
Други круг песама је под мотом ВЕЋ ГОДИНАМА ПАКУЈЕМ СВЕ У КОФЕРЕ. У МИСЛИМА. И почиње песмом У ЛОНДОНУ. Јасно се каже да прво морамо да отпутујемо ментално. Да за то постоји јак разог и припрема. Мотив путовања се издваја као покретачки у овој књизи. Песма У ЛОНДОНУ, одговара на питање зашто баш овај град? Дах новог времена пуни ми груди… тако преноси Вида утисак новог сусрета с овим градом.Између редова читамо да је Лондон сусрет са стварним светом, метропола која обједињава многа лица, па и оне које је некаква мука натерала да полете…
И ова књига је одјек тог вишегодишњег боравка у Лондону, тог низа одлазака и долазака, летова и припрема за путовање… Лондон је присутан у основи сваке мисли као велика, моћна сензација. Лондон је судар са самим собом и са светом, излажење из љуштуре сопственог живота, рушење домаћих ограда, трагање за даљином… Вида спада у групу храбрих и одважних који су смогли снаге да се отисну и осете тај велики свет на сопственој кожи . Али ту је и прашина пролазности која се не да зауставити, она пада и по нама и по нашим мислима и осећањима иако јој се одупиремо, (као у песми ПРАШИНА).
Песникиња разговара са великим градом и признаје да се у том сплету улица и одјеку многих корака – враћа себи. Ето одговора зашто се одлази у велики град и шта ту има тако привлачно, чак и лековито. На таквом месту се налази отрежњење, разговор са самим собом, излажење из сопственог ја да би се човек повезао са читавим светом који је присутан на једном месту – у Лондону. Тај град је ауторка добро упознала и обраћа му се као живом бићу, саговорнику, чак и као пријатељу у песми ТЕБИ ГОВОРИМ, или у песми ОПЕТ СИ ТУ. И песма КИША представља доживљај тог града кроз климатске прилике које су знак препознавања, али они који ту живе имају увек спреман кишобран. А Вида има спреман позлаћен кишобран. То нешто значи. И у песми НА ИЗЛОЖБИ КИШОБРАНА јавља се живописна слика која побеђује сивило влажне климе без много сунца. Пола милиона кишобрана, сви ти људи који их носе представљају уточиште за очи, уметничку слику у покрету, доживљај са изложбе, сећање на љубав. Сазнајемо још у песмама које говоре о путовањима на Кипар или у пустињу – да је изазов путовања и у повратку. Песма-загонетка НЕЋУ ВАМ РЕЋИ ИМЕ ГРАДА нашла се у овом тематском кругу. Питамо се да ли је опет Лондон тај премали кавез за моја крила? Да ли смо погодили име града?
У песми ВЕЋ ГОДИНАМА песникиња говори о контрадикторности и унутрашњој борби да се жели бити и тамо и овде, заправо о немиру који гони на путовање, али и о оним унутарњим механизмима који везују за сопствено огњиште и мир родног краја. И негде у тој непомирености се завршава ово поглавље .
Утисак после читања ове књиге јесте да има отворених и затворених песама. Отворене су оне које се лако читају и разумевају, што не значи да нису слојевите и промишљене. Али, има песама које се тешко отварају, као на пример она под насловом ДРУГИМА ЈЕ БИЛО ГОРЕ, где се тајна порука може назрети као кроз густу маглу у нејасним обрисима.
У песми под насловом НЕМА исказује се тескоба појединца упркос величини света. НЕМА ИЗЛАЗА каже песникиња. Ипак она каже ПУТУЈ И НЕ ОКЛЕВАЈ, ЈЕР ОКЛЕВАЊЕ ВОДИ ПОРАЗУ. ПУТУЈ !ДОК НЕ НАЂЕШ ИСТИНУ, МА ГДЕ ОНА БИЛА. Ето, сазнајемо у чему би могао бити смисао путовања. А смисао путовања је и у писању.
Треће поглавље посвећено речима и глади почиње песмама које говоре о дружењу са псима. Наићи ћемо и на песме-експерименте од по једне речи у стиху, као што је случај у песми ЗАБЛУДА. СВИ ТИ АПСУРДИ јесте песма којом ауторка разоткрива декадентност, корумпираност и апсурно понашање људи у институцијама и у томе види труљење и пропадање ове цивилизације.
Четврти круг говори о тишини и бежању у имагинарни свет… Песникиња прича о лажном моралу, кукавичлуку пред истином, о слабићима и кукавицама у љубави, о људима неспремним да изађу из сопствене сенке. Говори о сложености комуникације, споразумевања, између људи, посебно између мушкарца и жене. Она говори искрено, понекад критикујући сопствени живот и навике без зазора и устезања, духовито, као на пример у песми НЕКАД И САД.
И песма којом се завршава ова књига АКО САМ САМО МИСАО јесте поздрав читаоцу и одгонетање шта све човек човеку може бити. И ми имамо више могућности за разумевање ове песме која је и наслов књиге. Али треба прочитати свих 58 песама, ако је могуће – и на енглеском.
Учесници програма:
- Вида Ненадић, аутор;
- Славица Ракић, проф.енглеског стручни консултант
- Љубодраг Обрадовић, директор КЦК
- Ученици Техничке школе из Крушевца: Аница Стојковић, Милица Аксентијевић, Ивана Ворих, Марија Ђурић
- Јелена Протић-Петронијевић, уредник КЦК
- Техничко воћство: Марко Вишњић
Jelena Protić-Petronijević i Vida Nenadić
PLAKAT PROMOCIJE
AKO SAM SAMO MISAO – IF I AM JUST A THOUGHT
AKO SAM SAMO MISAO
Ako sam pesma,
hvala vam što ste me otpevali.
Ako sam samo njen refren,
hvala vam što ste me zapamtili.
Ako sam jutarnji list,
hvala vam što ste me prelistali.
Ako sam knjiga,
hvala vam što ste me pročitali.
Ako sam pismo na vašoj adresi,
hvala vam što se još niste preselili.
Ako sam do vas zalutala,
hvala vam što ste me meni vratili.
Ako sam stari račun,
hvala vam što ste me platili.
Ako sam čestitka,
hvala vam što ste me napisali i poslali.
Ako sam samo slovo,
hvala vam što ste me naučili.
Ako sam izgovorena reč,
hvala vam što ste me čuli.
Ako sam slučajni pogled,
hvala vam što ste me sreli.
Ako sam samo misao,
hvala vam što ste me razumeli.
IF I AM JUST A THOUGHT
If I am just a song,
thank you for singing me.
If I am only a refrain,
thank you for remembering me.
If I am the morning’s paper,
thank you for leafing through.
If I am a book,
thank you for reading me.
If I am a letter on your doorstep,
thank you for not moving away yet.
If I am at your place as I was lost,
thank you for returning me to myself.
If I am a card,
thank you for writing and sending me.
If I am a written letter,
thank you for learning me.
If I am a word that was said,
thank you for hearing me.
If I am an accidental look,
thank you for seeing me.
If I was just a thought,
thank you for understanding me.
(C) Vida Nenadić
Njena promocija je zakazana na SAJMU KNJIGA, na štandu MINISTARSTVA ZA DIJASPORU, hala 1A, štand 1615, u subotu, 30-10-2010. godine, u vremenu od 14.30 -15.00.
Rukopis ove knjige je svojevremeno i nagrađen na konkursu ZAVETINE 2008.godine, a ovo je njegova dorađena i prva štampana verzija. U njoj sam se ja dugo ogledala tražeći i nalazeći inspiraciju i spolja i unutra. Konačno sam se i ugledala pišući iznutra, pa je ova knjiga i ogledalo moje duše.
Iz recenzije književnika Zorana Bognara izdvajam:
„U svojoj literaturi kao osnovni kvalitet Vida Nenadić oglašava duh nove čovekove slobode (i kreativne i egzistencijalne). Reč je, dakle, o polivalentnoj poeziji ispisanoj oštrim alegorijskim koloritom… u kojoj, to posebno naglašavam, ima volšebne emotivne dubine. Vida Nenadić, dakle, nije pesnikinja idealizovanog sveta jer ona sluti njegove brojne mane ali i vrline i kroz njega ide otvorena srca i otvorenih očiju. Tom svetu ona se povremeno obraća stihom jake kritičnosti, gde su moralna načela jasno definisana kao na primer u pesmi «Pokrijte se»:
Pokrijte se
stidom,
kad bežite od istine!
Ako sam slučajni pogled,
hvala vam što ste me sreli.
Ako sam samo misao,
hvala vam što ste me razumeli…
In her literature Vida Nenadic is expressing the spirit of a new human freedom (creative as well as existential). That is the main quality of her writing. Here we are talking about polyvalent poetry written in sharp, allegorical colorites … in which, we are putting a special stress on it, there is an emotional deepness.
Vida Nenadic is not a poetess which idealizes the world, but notices its bad sides. Despite this, she goes through the world with an open heart and her eyes wide open. She sometimes refers to that world with a strong criticism in which her stress is on the moral norms. In the poem “Cover Yourselves” she writes:
Cover yourselves with shame,
if you are running away
from the truth!
If I am an accidental look
thank you for seeing me.
If I am just a thought
thank you for understanding me.