![]()
Радмила Милојевић и Слободан Ивановић
МИРИС УСПОМЕНА
Само усамљени звоник на сеоској цркви
Остаје да сведочи као давно заборављена
Слика нашег некадашњег живота
Сокаци пусти једино кошава витла прашину и опало лишће
И под ветром цврчци свирају своју дражесну песму
У сећању још миришу јасмини и јорговани
И у њиховој сенци још стоје двоје што се нежно воле
Душа болом грца
Још горе пољупци на длановима мојим
У очима плаветнило неба и пролећа заувек је остало
И мирис, мирис ораница и мисао
Можда смо били заљубљени и помало луди
И зашто то дуго опстаје, сећањем кружи и време
Кад смо постојали
Туга ме гуши к’ о фијук ветра
Нестајеш к’о да се губиш у мраку
Без наде без повратка
Без плаветнила неба и сјаја сунца
Занемарујеш прошлост ал’ срце траг твоје љубави
Прати за другу никад неће процветати
А хтела сам бити твоје ушће у реци
Твоје ушће у мирно море.
© Радмила Милојевић
Александре Станојевић
Радмила Милојевић и Лидија Ужаревић
Томислав Милетић
У публици је био и Мића Живановић
Јелена Ђорђевић
Братимир Стевановић

ЖИВОТ И КУЛТУРА КОРАЧАЈУ РУКУ ПОД РУКУ