Jelena Protić-Petronijević i Lidija Užarević
Ljubodrag Obradović – direktor KCK je napisao uvodnik
za časopis *PUTEVI KULLTURE* No 16
КО СМО, КУДА ИДЕМО ?
У том контексту и одговор на гогеновска питања типа: ко смо?, куда идемо?, никад није био занимљивији него данас! Данас кад многи олако и површно мисле да свет почиње од њих, да само они имају решења и одговоре за све проблеме младих и уопште за сва егзистенцијална и културна питања своје средине, (само претходно треба срушити постојећи поредак и стање ствари) осећам обавезу да наше читаоце и јавност, поново подсетим на неке чињенице о Културном центру Крушевац, које су напросто ту као такве и треба их знати пре било каквих одговора.
Културни центар Крушевац, као поливалетна установа у култури, настао је 18. фебруара 1992. године и то спајањем Дома омладине и Крушевац филма. Поглед у мало даљу историју рећи ће нам да је простор у Топличиној 2., пре спајања, егзистирао као ДОМ ОМЛАДИНЕ десетак година, а да су биоскопи почели са радом још далеке 1944. године, тако да је нагомилано искуство од 66 година које Културни центар има иза себе и у сећању, достојно респекта и поштовања.
Од самог почетка рада, па до данас, у неприкидном смо узлету ка остваривању идеје да будемо карика која повезује креативни рад на образовању младих за културна стремљења и презентацију врхунских дела уметничког стваралаштва широкој публици града Крушевца и његове околине. Истовремено улажемо максималан напор и све своје потенцијале, за подстицање свих видова стваралаштва, анимацију и едукацију грађана, посебно оних младих и најмлађих, жељних нових знања и у ту сврху користимо:
- Управну зграду Културноr центра Крушевац – Топличина 2, тзв *Дом омладине* у коме су: *БЕЛА САЛА * од двестотине седишта и ХОЛ – као простор за ликовне и друге изложбе; МЕДИЈА ЦЕНТАР, СТУДИЈСКИПРОСТОРИ – зашколе: глуме, балета, музике, филма и сл. и КЛУБ КЦК – са дискотеком и јединственом позорницом за живе свирке, кабаре-а и друге поетско музичке програме;
- Биоскоп “Крушевац” – Кајмакчаланска бб, капацитета 551 седишта, у коме се поред приказивања филмова, реализују и музички концерти, разне трибине, скупови и предавања;
- Биоскоп “Европа”- Чолак Антина 1, капацитета 331 седишта, који се такође користи за концерте, трибине и предавања и у којем је смештена и једина књижара у Крушевцу, која се бави искључиво продајом књига и зове се (симболично) *КЊИГА *;
- Дечји центар, смештен у предивном простору Пионирског парка где се реализију разноврсни програми за децу;
- Галерију Милића од Мачве *КОСОВО ПРВИ ПРАГ СРБИЈЕ* – Цара Лазара 8, у којој су смештене слике које је овај врсни сликар поклонио Граду Крушевцу.
Наравно, многи од имресивног броја од преко 1.000 програма годишње реализују се у сарадњи, пре свега са оснивачем и са другим установама у култури и образовању, КУД-овима, бројним удружењима грађана, покретима, невладим организацијама, ученичким и студенским парламентима, војском Србије, певачким и рок групама, хоровима, уметницима и грађанима, јер сарадња је наш мото! Сви који имају идеје, који желе да провере свој таленат и стварају уметничке вредности, добродошли су – ми имамо кадровске, техничке и просторне услове за реализацију скоро свих врста програма. Знамо ми да је неке од поменутих услова, посебно просторне и техничке, могуђе заједнички додатно надограђивати и усавршавити и спремни смо и на тај облик сарадње.
Дакле, на врата Културног центра Крушевац не треба куцати, наша врата су широм отворена за сарадњу са свима који желе да се искажу у области културе, и да час када ће *поезију сви писати*, када ће сви сликати… закуца одмах за све, пре свега за бројне организације младих, јер напоменух да Културни центар баштини идеју ДОМА ОМЛАДИНЕ и у томе види један од смисла свог постојања.
И сајт www.kck.org.rs и часопис *ПУТЕВИ КУЛТУРЕ*, који су пред вама, својим садржајима рећи ће много више, готово све о Културном центру Крушевац и прави су и доступан доказ да написано у овом уводнику има смисао! Па изволите, придружите нам се у мисији ширења путева културе… Тако је најрационалније!
Директор КЦК
Милош Шобајић
РЕЧ НА ВИДОВДАН – 27.07.2010
Видовдан је дан када најбоље знамо ко смо и одакле смо, али још увек не знамо где идемо.
Тог дана, за Видовдан, једино што сви добро знамо јесте дa смо Срби. За Видовдан исто тако знамо да долазимо од оног кобног Видовдана 1389 године када смо изгубили државу, коју ни до данас још нисмо успоставили и стално се питам да ли је то зато што смо мање способни од осталих европских народа који одавно уживају у благодетима њихових суверенитета, или је наша судбина таква, па да је било који народ живео на овој раскрсници, не би био у стању да створи трајну државу и да се тако заштити од свакојаких агресија.
Сутра ћемо славити шест стотина двадесет и први Видовдан од оног најболнијег Видовдана којег се увек сећамо и у току тих дугих столећа смо ишли корак напред, па корак назад. Имали смо и неколико сјајних корака напред који су нас грејали у хладним ноћима.
Данас смо опет у кораку уназад, немоћни да се супроставимо пре свега нама самима. Ја сам уверен да ћемо наћи снагу да се отргнем о злу које нас дави. Зато свима нама честитам овај Видовдан, дан који нас упозорава и подсећа да требамо да се посветимо озбиљном размишљању шта да урадимо да би најзад знали и где идемо.
Publika
Snežana Nenezić
Veqko Stambolija
Nikola Stojanović
Srđan Tripunović
Ana Berbakov
Snežana Milojević
Ljubiša Bata Djidić
Dr. Pavle Bubanja
Ivana Todosijević – klavir i Milica Vukezić – sopran
Sladjana Obradović i Srdjan Miletić
Marija Stojadinović
Jugoslav Kostić
СТОГОДОШЊИЦА ОД РОЂЕЊА МЕШЕ СЕЛИМОВИЋА
ЉУБАВ ЈЕ ЉУБАВ, ГЛУПОСТ ЈЕ ГЛУПОСT,
А ЖЕЉА ЗА ВЛАШЋУ ЈЕ ИСТА У СВИМ ВРЕМЕНИМА
Нисмо дуго размишљали о томе и Небојша Брадић направи новог Дервиша у Крушевачком позоришту.
Душа није није хтјела изаћ ‘ја помог’о – објасни покојни глумац Здравко Павловић, тада у улози затворског чувара који је одузео живот Нурудиновог брата. То рече Дервишу – Милији Вуковићу и остави нас у недоумици. Ко смо ми а ко су они и ко ту коме помаже.
Једино је покојни Цига Јеринић правио досетке стојећи поред шанка с вињаком и обичном водом и неизбежном цигаретом. Ено га дервиш и смрт, говорио би кад би видео Милију (Дервиша) и Душку инспицијента (у приватном животу Милијина жена) кад улазе у Позориште. – Грдна ли си варка златна птица – заврши дервиш на крају.
Меша ко Меша. Фини и углађени господин реши да опет дође у царски град. Небојша направи драматизацију и режију а Турчин, (прави Турчин, сценограф, управник једног позоришта у Истанбулу) Нурлах Тункер, направи сценографију и напарави се ТВРЂАВА у Крушевачком позоришту и отворише се још нека Мешина питања.
Меша је, вероватно, водећи се схватањем да су људска злоба и глупост и жеља за влашћу веће него љубав и мудрост, радњу ставио у неки турски земан. Небојша се вратио у неки наш српски земан, где ни онда а ни сад нема ни Једне човекове одлуке која не повлачи последице.
Љубав је љубав, глупост је глупост, а жеља за влашћу је иста у свим временима. Без обзира на последице.
Размишљао, не размишљао, сачека те то иза неког ћошка.
Како год да га обучеш (зло) и у било које време да ставиш, то је исто. Не можеш да га уништиш – рече један постарији господин после представе. Узе шешир и мантил из гардеробе, и оде, и не дорече мисао.
Можда знамо, а можда и не знамо. А ништа нас не кошта да опет и поново прочитамо Мешу.
Maja Olić
Dragan Matejić
Ivko Mihajlović
Radoje Savić
