Иза гора и долова,
иза свести и савести,
иза сећања и бола,
траг светлости…
Осмех на лицу,
у очима сјај.
Узлет у птицу,
узлет у бескрај.
Све за народ,
за себе ништа!
Никад горд,
увек оптимиста!
Светли и сад светли,
ватра са Врачара,
Хтели су га проклети.
Све их разочара.
Светли, и увек ће…
Иза гора, испод неба,
у новој зори свиће
и у срцу место вреба…
Како све прoleти…
олтари, престоли, живот…
Све нестане без трага…
А у души нада,
да истина освести,
кад лице обасја,
траг светлости…
© Љубодраг Обрадовић
 ПОСЕТИТЕ НАС !
|
ИЗЛОЖБА ЈАСМИНА СТЕПИЋ У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ КРУШЕВАЦ
Tuesday, 03 March 2009
У циклусу ПРОМОЦИЈА МЛАДИХ ЛИКОВНИХ СТВАРАЛАЦА, Културни центар Крушевац је приредио изложбу младе примењене сликарке Јасмине Степић, пореклом Крушевљанке, која је у протеклој години дипломирала на одсеку зидног сликарства ФПУ у Београду.
Зидни сликар по вокацији, ова уметница нас, пре свега, окупира великим форматима својих радова. Тематски веома једноставан, њен избор су призори свакодневице једног сликарског атељеа, једне сталне потребе за пријатељским окружењем и свим оним толико природним за младост.
Наизглед без превеликог емотивног набоја, она својим , скоро монохромним сликама, даје патинирани пастелни тон. Тренутак инспирације налаже брзу употребу остатака боја, које помешане дају сиво-мрке приказе. Њен конфликт са стварношћу сведен је на минимум, а у реалном свету налазе се готово све преокупације и компромиси које млади савремени уметник бива принуђен да прави. Велике чврсте форме доминирају и пажња је углавном усмерена према њима.
Чиста, једноставна моделација читавим површинама пригушених боја, могуће да доводи у питање обојену реалност чији привид гледамо. Да ли је сивило и мркост прошарана детаљима живости, заиста слика света каквом је она доживљава? Одговори леже у исцрпној анализи која стоји у дубини и интензитету екстровертности на први поглед тако обичних ствари као што су сликарски прибор, шољице за кафу, скалпер или лонче.
Над групама предмета човек размишља о суштини постојања исто као на ивици високе литице. Питања су иста, само се брзина одговора разликује. Ако погледамо боље групне портрете, видећемо узнемиреност младалачких емоција у присном разговору изражену једва видљивим покретом ноге или руке, тела и главе начуљених ушију, живих очију, које говоре о некој тајни и шапату блиских другарица. Оне једна другој саопштавају речи од важности, које стоје у сукобу са једноставношћу форме, боје, моделације и композиције.
Јасминини одговори тек следе у годинама које су пред њом, а нама овде остаје само да јој пожелимо успешну уметничку каријеру.
Маја Олић, дипломирана историчарка уметности