ПОД ДЕСАНКИНИМ ШЕШИРОМ 2010.

Јелена Протић Петронијевић и Лидија Ужаревић

16.05.2010. године у организацији Културног центра Крушевац, у Дечијем центру у Пионирском парку у Крушевцу одржано је традиционално песничко окупљање и дружење *ПОД ДЕСАНКИНИМ ШЕШИРОМ*, једанаесто по реду. Ово саборовање траје 10 година у континуитету, а увек се дешава на дан рођења песникиње, шеснаестог маја.

Парк је прави амбијент који одговара оваквој прилици. Уместо видео бима, имамо природу уживо, птице, траву, дрвеће, као да смо у некој Десанкиној песми. Па ни киша која је данас упорно падала није ван њене поетике и осећајности.

Снага духа и поезије Десанке Максимовић пренела се и у нови миленијум и траје и трајаће док год буде читалаца надахнутих њеним стиховима. То је флуид који се не губи. Десанкин шешир је својеврстан штит и заклон за све оне који су на неки начин обележени- за песнике, обичне људе, сељаке, родољубе, побуњенике, за несхваћене и погружене, па представља и симбол људскости и доброте.

Овог пута, учесници саборовања су припремили по једну Десанкину песму или текст и по један свој прилог (песму, есеј, афоризам). Надамо се да ће од тога и још по неког текста из претходних година настати књига ПОД ДЕСАНКИНИМ ШЕШИРОМ 2000-2010.

Данас су на соборовању (дружењу песника *ПОД ДЕСАНКИНИМ ШЕШИРОМ*) учествовали: Славица Давидовић, Вера Мајска, Ивко Михајловић, Љубица Петковић, Љубодраг Обрадовић, Драгослав Ђорђевић, Гордана Влаховић, Небојша Лапчевић, Љиљана Павловић, Лидија Ужаревић, Светлана Ђурђевић, Јелена Протић-Петронијевић и плесни пар- Милијана Ботуњац и Александар Марић.

Јелена Протић-Петронијевић

Јелена Протић-Петронијевић говори своју песму:

U NOĆI KAD BAGREM MIRIŠE

Teško je biti sam
U noći kad bagrem miriše
Kad prolećni vetar tajno
U tami pomera mlado lišće

Teško je biti sam
U noći koja je puna mladosti
Kad se radjaju nove ljubavi
Pale vatre
Stvaraju strasti

Teško je biti sam
U majskoj noći kraj
Otvorenog prozora
Kad svaka ruka
Ruku traži
A tvoja nikom
Nije potrebna

Usne se grče
Duša plače
Odlazim u mrak
Zbog mene
Noćas niko ne uzdiše
I niko neće da me sanja
Osećam samo
Bagremov miris
I znam da sam sama
Sama

Љубодраг Обрадовић говори Десанкину песму

ЗМИЈА

Испод сухога откоса
измилела змија.
Око ње пуста ливада,
Један цвет;
над њом два-три облака,
тица лет.
Сунце сија.

Далеком путањом песма,
ко зна чија.
Усамљен шум се заплео
у траву.
Она слуша; у зрак будно
дигла главу.
Сунце сија.

Ту су јој убили мајку
оштрицом косе;
и њу ће, кад једном измили
из шевара.
Иструнуће одећа њена
пуна шара,
прелива росе.

И у вечности после никад више
сунчати се неће иста змија,
нит истих тица минуће лет;
никада више исти цвет
неће нићи.
Сунце сија.

Десанка Максимовић

Љубодраг Обрадовић говори своју песму

JEDNO LICE

Jedno lice,
smeđa grudva,
vene niz potok.
Moja čežnja,
gomila bola,
klizi prolećem.

Suze u oku,
vetar u kosi
i bes na sve
slučajeve,
koji vladaju
svetom.

Misli caruju
bez okova.
Niz planinu
bol se kotrlja.

Rastu
prepreke i nemoć.
Svetlost sunce prlja.
Snovi gore.

Jedno lice,
smeđa grudva,
vene niz potok.

Песници и љубитељи Десанкине поезије

Плесни пар Милијана Ботуњац и Александар Марић.

Плесни пар Милијана Ботуњац и Александар Марић.

Плесни пар Милијана Ботуњац и Александар Марић.

Славица Давидовић

Вера Мајска

Ивко Михајловић

Љубица Петковић

Љубодраг Обрадовић

Гордана Влаховић говори свој есеј о Десанки Максимовић

Velika je radost imati priliku i reći nešto o pesnikinji koju zanesenjaci lepom rečju otkriju u vreme ranog budjenja proleća, kada mravi počinju po nadlakticama da šetaju i kada se privija uz stabla drveća i oseća stopljenost sa vetrom, travama i nebesima, a ranjivo i meko se trne od luckastih htenja. Onda pesnikinja postaje svojim stihovima nezaobilazni pratilac u slutnjama, i ćutnjama, i žaljenjima i tugama, u pokušajima da se shvati običan, mali ljudski stvor, rastrzan samoćama i strahovima, stih njen postaje zašti ta od usamljenosti.

Stasava se sa njenim stihovima, uči nas da bismo mogli, srce poklanjati svima, a da ne izgubimo sebe. Uči nas dobroti. Uči nas lepoti zavičaja, pevajući o Brankovini, u kojoj “siromasi obaraju šumu mladu”, zna im hod i žamor, naslućuje uzdahe i psovke, miriše obrano voće, oseća vetrove što “duvaju kuda im je volja”. Pogled joj se širi ka Srbij i u sutonu, treperevoj i tajnovi toj, naoko blagoj i usnuloj , a velikoj nepoznanici. Srbija je grm i ptica, netaknuta nedra devojke i naboran obraz starice. Srbija je i žetelačka pesma i tvrdokorna ruka seljačka. Ali Srbija je i muk, i zebnja, i njive krvlju natopljene.

Ljubav prema zemlji kod Desanke Maksimović prisutna je kad govori o travama i brezicima, kad priziva detinjstvo, kad ganuto, tužno zaključi “žao mi je čoveka, kad preklinjuće vapi “. Da mi je da ne umrem u tudjini – potpuna kristalizacija slike zavičaja i pretakanje slike u pesmu nalazi se u pesmi “Sećanje na zavičaj:

Svaka stopa zemlje tamo je meni znana
mirisi što se dižu sa šuma i sa njiva.
Znam kakvo je nebo u koje doba dana
kakvo veselje tamo, kakva žalost biva…

Postajemo zreli sa pesnikinjorn. Ona umuje, duboko, jezgrovito. Nikola Milošević napisao je sjajan esej na temu “Zemlja jesmo” godine 1974. u kome, izmedju ostalog kaže: Kad bi me pitali, šta bi… trebalo urezati u zidove kakvog modernog zdanja, moj izbor pao bi na dva stiha Desanke Maksomović iz njene zbirke “Nemam više vremena”:

“Zemlja jesmo,
ostalo su sve prividi”.

Ta dva stiha podvlače suštinski, bitni karakter čovekove prolaznosti, izazivaju svest o smrtnosti jače “nego čitavi tomovi kakvog, filozofskog traktata”, po mišljenju Nikole Miloševića.

Slikovitost njenog iskaza u dvema je rečima: zemljo jesmo; ne ljudi su smrtni, no zemlja jesmo. Moj izbor za danas sedmi i osmi odeljak iz poetskog tkanja *Zemlja jesmo* iz zbirke *Nemam više vremena*.

Gordana Vlahović

Лидија Ужаревић

Небојша Лапчевић