„У ЛЕПОЈ ДОМОВИНИ ЛУЖИЧКИХ СРБА“
Осмог јула 2011. године, у Легату Милића од Мачве, у организацији Културног центра Крушевац, промовисана је књига путописа др Мића Цвијетића „У лепој домовини Лужичких Срба“. О књизи су говорили Милош Петровић, књижевни критичар и Љубиша Бата Ђидић, књижевник.
Мића Цвијетић говори о својој књизи
Љубиша Бата Ђидић говорио је издавачкој делатности предузећа „Багдала“, које је пре више деценија објављивало прозу и поезију Лужичких Срба и дало допринос популаризацији овог нама блиског етноса, давнашњег рођака из исте словенске матице народа.
– Лужица је још 1402. године имала свога „краља“ и од тада је развијала своје националне институције, а Немачком народу је подарила велики број истакнутих научника, уметника, војсковођа… , рекао је између осталог Љубиша Бата Ђидић.
Лужички Срби су страдали у Другом светском рату од Хитлера, али су одмах по његовом завршетку обновили своје националне институције., које су данас развијене и успешне у својој цивилизацијској мисији очувања свог националног идентитета и опстанка. Он је изнео више занимљивости из историјата Лужичких Срба, међу којима и немачко правило о „три К“ о улози жена у друштву (кухиња, црква и деца).
Промоцију је водио Небојша Лапчевић, фрагменте из књиге читала је Јелена Ђорђевић, а изворним народним мелосом публику је одушевила Јелена Трифуновић.
Небојша Лапчевић, Мића Цвијетић, Милош Петровић и Љубиша Ђидић
Публика
Миша Петровић
2. U lepoj domovi Lužičkiih Srba”, putopisnoj priči Miće Cvijetića, unutranje središte takođe im privlačnu snagu. To je pre svega, poštovanje lužičko-srpskog naroda i njegovih kulturnih i naučnih institucija u borbi z.a održanje nacionalnog bića, da ne nestane u nemačkom moru. Ta žila kucavica je na svm stranicama putopisa.
Ali ima još nešto, druga strana medalje, druga. strana unutarnjeg središta. Oseća se imlicitno podrška svom narodu da ne klone pred vetrometinama na Balkanu. I našem narodu /južnm Srbima/ neophodno je čuvanje i snaženje nacionalnog bića… da ne klonemo, ni pred alama ni pred vranama.
3. Rad na održavanju lužičkosrpskog nacionalnog bića, nezamisliv je bez kulturnih institucija, naučnika, pisaca i umetnika – akcentovan je u putopisu Miće Cvijetića. Naš putopisac je prokrstario Lužicu i studiozno ulazio u delatnost institucija, kao što su: Serbski dom, Serbski muzej, izdavačka kuća *Domovina*, Smolerova knjižara, centar književnog života, Maticu srpsku /maćica serbska/, časopisi *Rozlad* /Odjek/ i Pomjo /Plamičak/ za decu, redakciju dnevnog lista, a posebno je istakao rad na očuvanju jezika, a naročito filologa.
4. Susrete sa piscima i naučnim radnicima Lužice, autor je opisao jednostavno, ali su opisi jasni, autentični i što je glavno, uvek od jakog utiska. Zadovoljstvo je iz putopisa videti skromne i uporne Lužičke Srbe, zadovoljstvo je čuti kako kuca srce našeg putopisca ushićeno njihovom borbom za održanje nacionalnog bića, nacionalne kulture i jezika.
5. Nema dobrog putopisa bez kontakta sa ljudima (to je učio od Desanke). Mićo Cvijetić prijateljuje sa lužičkosrpskim piscima, kulturnim radnicima i naučnicima, vodi dijaloge i u Institutu i u izdavačkoj kući i u knjižari… i u kafani. Njegovi susreti sa lužičkosrpskim piscima pravi su portretski medaljoni: Marko Meškank, Mjerćin Felker – predsednik Maćice serbske, Beno Budar – pisac za decu i odrasle.
Da zaključim. Putopis Miće Cvijetića *U lepoj domovini Lužičkih Srba* ide u dragocena ostvarenja naše proze i po svom studioznom pristupu fenomenu Lužičkih Srba i po toplom, prisnom putopisnom pripovedanju.
Јелена Ђорђевић
Љубиша Бата Ђидић говори
Јелена Трифуновић
Небојша Лапчевић, Мића Цвијетић, Милош Петровић и Љубиша Ђидић
