МОЈА РЕКА – Јелена Петронијевић 2012.

“Како песмом да мењам свет ? Како римом да натерам цвет, да мирише и остане леп ? Како стих да започне тај преокрет ?”(Љ.О.)

У филозофији поезије кључно питање је одувек било: да ли се поезијом може променити свет. Наравно на то питање одувек су многи покушавали да одговоре, било потврдно, било одречно, или неким флоскулама које су негде озмеђу, али прецизног и сигурног одговора нема ни дан данас. И добро је што је тако. Добро је за поезију и све оне који јој се понекад препусте…

Насловна страна књиге *МОЈА РЕКА*

Јелена Петронијевић из Јабланице, ауторка књиге *МОЈА РЕКА*

…А Јелена Петронијевић (Јела из Јабланице) је одлучила да у свом животу учини тај преокрет (никад није касно) и да све оно што је дуго, дуго носила у себи, у души и на срцу, стави на папир, за све своје блиске, за будућност и за поколења која долазе. Колико је о томе успела судиће време, али се свакако мора охрабрити идеја и храброст да да се дода још један камичак у кулу поезије која већ поносито рије небо широм света, а и космос ће јој бити претесан…

Дакле Јелена пише о својој реци, свом дворишту, својој пољани, свом селу, свом животу, својој фамилији, својој правди и поштењу, пише из срца, искрено.

Премда нисам критичар (Вељко ће то боље) чини ми се да се Јеленина поезија може сврстати у *ПОЕЗИЈУ НАИВЕ* – правац који је најсличнији наивном сликарству, у коме, без обзира на то што ти сликари немају завршене високе сликарске школе, ипак сликају непоновљиве слике у којима многи уживају.

Тако и Јелена, није изучила технику склапања рима, али свакако успева да на папир сложи своје виђење света и праваца ка којима треба то вечно кретање усмерити…

*У ВИНУ ЈЕ ИСТИНА* кажу боеми, Ми песници мислимо да је у ПОЕЗИЈИ СВА ИСТИНА, а управо та жеља за истином је била покретач, који је Јелену покренуо да напише књигу поезије која је пред Вама…

Скупих своју снагу
Да не гледам неистину нагу
Која бије јако као звона
Јер ми је дража истина
И кад је слаба и нејака

Јер неистина боли, као свако зло
А истина пламти као сунце
И тражи пут гроз облаке густе
Неистина ниче сама ниоткуда
Свуд је где погледаш око себе
И помислиш вреба само тебе

За истину се треба борити
У пружати јој руке сваког трена
Ма како било тешко
То је борба за судбину нашу
Лепота живота је истина

Да, за истину се треба борити и изборити, а ја Вам топло препоручујем да прочитате Јеленину књигу поезије *МОЈА РЕКА* и сазнате која је то њена истина…

Љубодраг Обрадовић
(Изговорено 16.06.2012. године у Клубу КЦК у Крушевцу на промоцији књиге *МОЈА РЕКА* Јелене Петронијевић из Јабланице коју је организовао Културни центар Крушевац.)

Публика

Промоцију је осмислила и водила Јелена Ђорђевић

Раде Џинић је био задужен за музички тренутак

Вељко Стамболија и Љубодраг Обрадовић су говорили о књизи ауторке
Јелене Петронијевић, која седи са њима

Љубодраг Обрадовић

Вељко Стамболија говори

Унук ауторке Јелене Петронијевић чита једну од песама из књиге *МОЈА РАЕКА*

МОЈА РЕКА

Тече река из далека
Час је мала час велика
Некад бистра и весела
Некад мутна па и тужна

Кад је мутна носи гране
И камење и разара љуте стене
Ја од срца волим моју реку
Јако волим да је гледам

Кад бих могла ником да је не дам
Али ја сам само једна
Што за реку бих плакала
Кад је она немоћна и мала

Не треба нам много воље
Да би реци било боље
Како чуваш кућу, дете
Тако чувај воду реке

Река ти је као сан
Душу да ти одмори
Срце да ти разгали
Сву лепоту да ти подари

Рибе мале као муње
Час у воду, час у жбуње
Мостић ми је поред душе
Реку чистим, а други је руше

Гледам реку, гледам цвеће
И дечицу која воле те лепоте
И штапиће њихове мале
Кад на хлеб рибе маме

Око мене ко у рају пуно цвећа
То је од бога срећа
Кад бих памет дала свима
Река би нам чиста била

Свила бих је ја у крила
И са њом полетела до Мораве
Па и даље, али то су само жеље
Које још нису испуњене

© Јелена Петронијевић

Јелена Петронојевић рођена је 25.03.1950. године у Себечевцу, као прво дете од оца Драгомира и мајке Мирославе, у врло сиромашној породици. Једино чиме су њени родитељи били богати, је њена лепота, дух и жеља за стицањем знања. Међутим, велика немаштина их је натерала да је удају врло младу, са 16 година, у село Јабланицу за врло доброг човека Томислава, са којим и данас живи у изобиљу у сваком погледу. Родила је двоје деце. Уз све оно што је понела из своје куће, а што је научила њена баба Живка, градила је свој дом уз мужа и свекра Моцу, у врлетима планине Јастребца, где је испекла и живот и занат. Велики рад, доносио је јој и велику љубав и велику патњу, које она као почетник натуршчик у писању покушава да пренесе читаоцима њене поезије.

После много тога преживљног у животу, када је успела да изведе на прави пут Петра, Ану и Луку, своје унучиће и када је доживела да станује у вили са кућном помоћницом, мало је несхватљиво да уместо да заборави на све, она покушава кроз најосећајнију поетику, да читаоца проведе кроз живот, испољавајући притом најдубљу бол за стварима, људима и догађијима који се смењију као слике на платну. Али то је у ствари одлика великих и несебичних људи, да другима пренесу свој живот као на тацни, а они после нек сами закључе шта ће учинити са сопственим животом.

Ја, њена ћерка, једва чекам да још једном прочитам животне песме моје мајке у штампаном издању и топло препоручујем књигу свим заљубљеницима поезије…