| ЗА НАЈСКУПЉУ РЕЧ
Ниједан човек није пећина
Чак и ако је острво
Чак и ако је обала
Не може ехо да се судара
Са мокрим стенама
У мрачној шпиљи
Међу шишмишима
Празнина је неопростива
(Као Пештера
Крај Дрјановског манастира
У Бугарској
Поред амбиса)
Мора се неком рећи
И најцрња истина
Неком ко ће потрошити
Реч
Најскупљу
Ехо у сопственој пећини
Одзвања прејако
Као громови у глави
И после тога
Не препознајеш
Ничији глас
© Јелена Протић-Петронијевић |
Мой пристан
Помислих, че си цвете бяло
в пролет засияло,
привличане мое!
Помислих, че си сън прекрасен,
мечтан, от слънцето по-ясен
обричане мое!
Помислих те за изгрева небесен
в омарата на летен ден,
мое вдъхновение!
Помислих, че си песен
от ехо в златна есен,
мое откровение!
Какво си всъщност ти?
Мечти,
Мечти,
Мечти…
© Августина Янкова |
ДУМА ЗА НАЙ СКЪПИТЕ
Никой човек не е пещера
Дори ако е остров,
Дори ако е плаж –
Не може ехото да се повтори
Мокри са стените
В тъмната пещера
Сред прилепи.
Пустотата е непростима
Като пещерата
Край Дряновския манастир
В България
Пред бездната.
Задължително някаква дума
И най- дълбока истина.
Някой ще строши
Дума
Най – скъпа
Ехо в собствената пещера
Твърде кънтящо
Като гръм в главата
И после не признаваш
Ничий глас.
© Јелена Протић-Петронијевић |
Моје уточиште
Помислих, да си цвеће бело
у пролеће засијало,
привлачности моја!
Помислих, да си сан прекрасан,
сањан, од сунца јаснији,
заклетво моја!
Помислих да си зора плаветна
у оморини летњег дана,
надахнуће моје!
Помислих, да си песма
одјека у златној јесени,
откровење моје!
Шта си уствари ти?
Сни,
Сни,
Сни…
© Августина Янкова |
