Glodar nad humkom – Miloje Dončić u Kruševcu

Miloje Dončić – Promocija nove knjige u Beloj Sali KCK

05.11.2009. godine u Beloj sali KCK, u organizaciji Kulturnog centra Kruševac, predstavljena je knjiga Miloja Dončića *GLODAR NAD HUMKOM*. O knjizi su govorili dr. Branko Ristć, Jelena Protić Petronijević, Miki Savić- direktor Pokrijinskog kulturnog centra KIM, dok je autor o svom stvaralaštvu govorio svojim stihovima.

Prezentaciju koja je veoma uspešno upotpunila sadržajno veče, kreirala je Jelena Ivanović, a program su realizovali Marko Višnjić i Verkan Gvozdenović.

Miloje Dončić

ŽUTA KUĆA U TROPOJI

U Tropoji kuća žuta
Grozne izbe, lanci i čengele
Leden kofer, crni osmeh pokraj puta
Zelen mantil, mlad Mengele.

Lampa stona, svetli rebro, vrh plafona
Jedni zjape pokraj urne
A Svevišnji, kroz kreč kobni lupu nosi
Druge škrinje čeka, slepa zvezda, dva oteta veka.

Rida ogrlica oko vrata
Nanizane oči i zubići skaču
Osećaju zadah brade svog dželata
Tako sami, probušeni, tamna brda žvaću.

Bubreg Save šumara
Sad možda negde na jahti u Pacifiku
Zarobljen u utrobi neznanoj odmara.
Sad je možda poštareva glava
Bilijarska kugla, u prvom pesku iza ugla.

Sad je možda na nekoj čuki skelet geometra
Orlova sivih mamac
Večni prkos i kod grobnog vetra
Pukotina Mlečnog puta, planetarni samac.

U praznome sefu vlažne oči Svetog Petra
Ni po suncu ni po satu ne meri se više vreme
Pregrade duboke i hladne, na ceni je srpska jetra
Svet odzvanja, ambis eha, u orbiti raspareno pleme.

NOVA KNJIGA MILOJA DONČIĆA

Iz izdavačke kuće Hvosno(Dom kulture Sveti Sava Istok), iz biblioteke Hrastovi iznikla je ove 2009.godine nova kwiga Miloja Dončića zastrašujućeg naslova: Glodar nad humkom.

Sa predgovorom Dragomira Kosti}a indikativno naslovljenim Fenomen Dončić i pogovorom Milana Nenadića, uz komentare Svetislava Vlahovića, Sava Putnika, Dragiše Bojovića i Karlosa Sarage, knjiga nam donosi raspoznavanje i do sada najpotpuniju sliku stvaralaštva ovog nepotkupljivog pesnika osobenog rukopisa.

U šest poglavlja koja nose opominjuće naslove, Miloje Dončić se drži unakrsno rimovane forme u katrenima, sa malim odstupanjima u broju strofa i sa jako izraženim osećanjem za metriku, ritam i melodiju. Ali treba pomenuti i izbor reči, reklo bi se, vrlo brižljivo sačinjen u okviru zahtevnog zadatka rimovane poezije.

Ipak, primetićemo crni sneg, crnu omoriku, crne zvezde, crnu decu,crnog Deda Mraza,crni sud,crno konačište, crne krpe,crni kaput, crni dim, crni sendvič, crnu bombonjeru, crni Beograd, crnu gimnaziju, crnu Rusiju- beskompromisno iskazivanje crnila viđenog u događajima savremenog sveta u rasponu od Kopaonika do Himalaja , od Prištine do Menhetna i nazad- u istoriju- do Zejtinlika i Boja na Čegru.

Naići ćemo i na tamni otvor, tamnu dubinu, tamno drvo, tamna brda, tamni univerzitet, smrknuto lice, mračne travke ali i na bele čamce, belo staklo, beli mermer , belu glavu, bele padine kao kontrast i nedeljivi negativ crno-belog filma u koji nas Dončić uvodi. Pri tome pesnik ne misli na čitaoca, ostaće do kraja onaj ko ima stomak za gorki osmeh i gorke otkose, za kiseli vonj Evrope i za scenu pacova na groznom klaviru. Dončića vodi njegov impuls, on gazi tragom istine, okreće nam drugu stranu medalje, pokazuje ono što ne želimo da vidimo, što se dešava iza scene, pa kako nam bude. Ima u tom crno-belom filmu ponekad i malo boje, kao u prvoj pesmi ove knjige Žuta kuća u Tropoji, a kuća te boje postaje simbol najsurovije nečovečnosti trgovine ljudskim organima zarobljenika-Srba. Ide Dončić i tragom dnevnih vesti, novinskih naslova, opominjući koliko je svet krenuo u sunovrat. Crveni konopac je deo upadljive, jezive slike stradanja deteta u pesmi Srpsko dvorište u Gornjem Orahovcu.

Pesnik se stalno služi metonimijom, stilskom figurom zamene imena, ali i metaforom, alegorijom, ironijom, groteskom, sarkazmom. Čitava knjiga je u simbolima i prenesenom značenju pa je potrebno poznavanje istorije i političkih događaja da bi se dešifrovale pojedine pesme ili shvatile aluzije. Ne bi bilo pogrešno reči da je svetsku političku scenu Dončić preneo u ovu knjigu i prikazao je na svoj način, slikajući ekstreme, ne obazirući se na diplomatske pomirljivosti i kompromise, dosledan samom sebi.

Iz perspektive čoveka izmeštenog iz svoje kuće i svog dvorišta, iz svog života, on piše kao da nema šta da izgubi sem istine. Kao posmatrač-pesnik, (a ponekad i učesnik) on prikazuje svoje viđenje i neprestano opominje. I naravno, zapitaćemo se, ima li izlaza, gde je svetlo, pravda, gde je Bog u Dončićevoj knjizi? Potražićemo odgovor u pesmi Gospode skrati spisak, promeni stranu, gde pesnik opominje, moli i razgovara sa Bogom. Ili u pesmi Patrijarh srpski Pavle u tramvaju, vera se prepoznaje kao sjaj usamljenog krsta.Ili kao treptaj lampe sa monaškog brega, jedinog svetla u pesmi Kiseli vir koja predstavlja kritiku evropskog novog doba.

Bavi se Dončić i putovanjem Vladike Nikolaja preko Lamanša ali i nesuđenim putovanjem Rastka Petrovića i Apolinera tragičnim Titanikom. Piše i o sabraći pesnicima kosovskim i o zajedničkim lutanjima na nesigurnim prostorima. U pesmi Barka za Lazara Vučkovi}a prepoznajemo pogibiju poznatog kosovskog pesnika u vodama Ohridskog jezera i odgovor na pesmu Radeta Zlatanovića:Ustani Lazare.

Ima još neobičnih, skrivenih priča u ovoj knjizi Miloja Dončića. To su priče o svetu u kojem živimo pretočene u poeziju. Ne dajte da vas uplaši naslov, izborite se sa njim i naići ćete na dobru poeziju svetski priznatog pesnika. Nadamo se da će i u srpskoj kulturi dobiti ono mesto koje mu pripada.

Jelena Protić-Petronijević