БЉЕСАК БОЈЕ НА ПЛАТНУ И НА СНЕГУ
Миришу слегнуге боје…
Са зида – платна понегде шапућу
понегде вичу
Сунчев зрак унешен кроз зенице
побуђује скривене енергије
О те светлости, те силине
из које кличу бесмртном сликару Милићу
У срцу мале Ларе -свега
Коју ћеш боју – она их одмотава
и просипа преко невиног снега
Састају се у времену
Нема прошло, нема будуће
опстају појединачна стања
И кад се точи од слике до слике
светлост измиче бремену
за тренутак – све је могуће
На снегу оста арабеска
Зелена – мала песма и нови покрет
преплетене ноге, у снегу – леска
Косово поље с Милићем прошета
у зеницама и времену, боја иста
Светло свикло на румену зору
само подвлачи
боја се сама завлачи, отета
преко простора далеко заблиста …
скочи па се одмота
гледајући у лету
да се у снегу опет замота
Плава се сад кроз црвену шета
Бесконачна су рађања
Платна су састајалишта
Све љубичасте већ су у очима
Лепоту сакупља неки поета
независно од догаћања
небом удови клизе лако
мала шарена флека
мири се са снегом полако
Светло пронађе нова кућишта
Црвена се у жутој стисла
Сјај се низ слике слива
зенице сасвим опијене
у кући свеучилишта
боје, лепоте и смисла
смеје снег јој у ногама игра
Питам се шта је то греје
док очас постаје снежна чигра
 |