Slobodan Ivanović i Jelena Djordjević
—Neću više glasno da govorim pesme,
Da otvaram srce, kada pesmu kažem.
Ono što bih rek’o, ni u pesmu ne sme
Zato ću da ćutim i ćuteći lažem.—
Ljubodrag Obradović i Svetlana Djurdjević
—Neko je bez glasa nestao
Neko je već ugašenim zenicama
Plutao po razbludnom plavetnilu neba
Nečiji dah je zauvek ostao priklješten
Tamnim raljama hladne bezlične neizvesnosti—
Mića Živanović i Lidija Užarević
—Нек се вино точи пије без престанка,
а свануће роде нек причека мало,
ти слободно дремај и не питај ништа,
до истине праве само ми је стало.—
ĆUTANJE PESME
Neću više glasno da govorim pesme,
Da otvaram srce, kada pesmu kažem.
Ono što bih rek’o, ni u pesmu ne sme
Zato ću da ćutim i ćuteći lažem.
Neću više glasno da govorim pesme.
Da ogolim dušu i sebe poklanjam.
Ovome se svetu darivati ne sme,
Sve o čemu maštam i o čemu sanjam.
Izdajicu ovu što u strofe slažem,
Reč ću da okujem, da poleti ne sme.
Svetovi se ruše kad istinu kažem.
Od sad’ ću da ćutim i sebe i pesme.
(C) Slobodan Ivanović
DRHTAJ
U ponoć
Čuo se uzdah.
Neko je tiho kriknuo
Neko se uplašio sopstvenog
potmulog udara bila
Nečije srce je zadrhtalo pod
opojnim plaštom zvezdane noći
ON se naslućuje
U jutro
Osetio se drhtaj
Neko je presrećan zakliktao
Neko je grozničavim očima
Tražio po crvenom nebu spas
Nečija je duša lutala očekujući
Miris puta do okruglog Sunca
ON dolazi
U podne
Došla je smrt
Neko je bez glasa nestao
Neko je već ugašenim zenicama
Plutao po razbludnom plavetnilu neba
Nečiji dah je zauvek ostao priklješten
Tamnim raljama hladne bezlične neizvesnosti
NJEGA više nema
Pred ponoć
Zov ponovnog rađanja
Neko se opet nadao
Neko je sisao sopstvenu krv
Prevrelu od iščekivanja
Nečije misli pohrlile su tome
Nepoznatom da mu se predaju
Utonu u njega
(C) Svetlana Djurdjević
ТЕК ДА СЕ ЗНА
Кафеџијо брате, затвори кафану,
кључеве баци, у зору ти враћам ,
па нека се ноћас на мој рачун пије,
имам прави разлог, за све пиће плаћам.
Одавно се знамо, стари смо другари,
о животу скоро сви мислимо исто,
а због чега вреди живети уствари,
е ту нешто фали ту нисмо начисто.
Нек се вино точи пије без престанка,
а свануће роде нек причека мало,
ти слободно дремај и не питај ништа,
до истине праве само ми је стало.
А страшно се плашим правога сазнања,
јер истину болну већ ми душа слути,
болнија истина од сваког незнања ,
још више би могла разум да помути.
Да ли је то песма или љубав жене,
пријатељ до гроба или дукат жути,
тренутак заноса, косе расплетене,
или тишина гробна када све заћути.
Ил је то тренутак твојега весеља,
кад подвучеш црту и наплатиш своје,
видећу у зору мамуран и пијан,
глелајући тебе, док се паре броје.
Опасно би било да си ти у праву,
ти што најстрасније грлиш свој иметак ,
где је онда љубав, шта је са сновима,
зар да крај нам буде животу почетак.
Због чега смо онда певали и пили,
величали љубав и лепоту жене,
зар смо осим тебе сви ноћас губили,
не сме то да буде истина за мене.
Испало би да сам живео узалуд,
у своме бунилу ко неком рају,
љубав је богатство пријатељу стари,
а не твоје ноћи с рачуном на крају.
Мирослав Живановић – Мића
Jelena Trifunović (-peva) i Momčilo Nakić (-svira na gitari)
Vesna Petrović
Vesna Petrović
Dragiša Pavlović Rasinski
Jelena Bašić i Mladen Obradović
Jelena Bašić i Mladen Obradović
Nikola Stojanović
Na kraju bilo je i plesanja
