Категорија: Poezija

У организацији Крушевачког позоришта , 15.11.2025. године у малој сали Крушевачког позоришта одржана је промоција књиге поезије “ПРСТОХВАТ ДУША” у којој своју поезију пишу: Јасна Миленковић, Јелена Стојсављевић, Сања Р. Петровић и Зорица Свирчев. О књизи су  говориле саме ауторке и Крушевачки песници: Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић.

ПРСТОХВАТ ДУШЕ – промоција књиге, Крушевац 15.11.2025.

Ево шта је Љубодраг обрадовић изговорио н апромоцији: 

Добро вече поштовани пријатељи поезије!

А шта је то поезија?

Има један мој стих који каже:

Поезија је опсена, илузија…
У њој истине нема, само снови
за живот неки нови, нестварни,
лавиринт који у нама сија…

А Јасна Миленковић, Јелена Стојсављевић, Сања Р. Петровић и Зорица Свирчев, Новосадске песникиње, знају да је борба за истину увек битна и труде се да нам је дочарају.

А истина испливава из многих њихових стихова у књизи ПРСТОХВАТ ДУША, која је вечерас пред нама!

Навешћу само неке, по мени одлично срочене:

---

1.Ставих јуче гугутку у песму,
А ти данас кавез за њу направи.

:::::

Само ван решетки
Могу ти гугутати,
Једини!

2. Деца у мени старе…

::::

Журе, та деца да остаре пре мене!

3. Куће, баште и дрвећа,
не осврћући се напуштају мој крај,
носећи са собом делиће моје душе.

::::::

Пролазност на делу.

4. 1.ТАЈНА ЈЕ ВЕЛИКО ЗЛО!

1.  ВЕРУЈ УВЕК ЉУДИМА

2.  СУМЊА ЈЕ УБИЦА ДУШЕ

3.  ВЕРНОСТ ДОНОСИ МИР

4.  ЧУДА СУ ПОНЕКАД МОГУЋА

5.  ВЕЛИЧИНА СРЕЋЕ СЕ МЕРИ ДУБИНОМ НАЈТЕЖЕ БОЛИ

6.  БОГ НИКАД НЕ КАЖЊАВА НИКОГА!

Још давно сам прихватио термин који ми је пренео Миљојко Милојевић, наш Биле, па ћу Новосадске песникиње, чију заједничку књигу ПРСТОХВАТ ДУША вечерас промовишемо, и ја звати ПОЕТЕСЕ. Оне су просто откриле рецепт како да се један поетски пројекат успешно оствари и да буде одличан. Ја мислим да је ова поезија коју ћемо вечерас слушати, одлична, оригинална, савремена, авангардна, једном речју права поезија. Ја сам одабрао да вечерас изнесем моје имресије о свакој од поетеса, трудећи се да равнопрвност буде доминантна. Дакле прочитаћу Вам изводе из биографија и по једну песму (или део) од сваке поетесе…

1. Јасна Миленовић рођена је 1962. у Новом Саду. Заступљена је у више антологија, алманаха, панорама и зборника поезије. Превођена је на руски, македонски, есперанто и румунски. Члан је Удружења књижевника Србије и Новосадских песникиња. Живи у Сремској Каменици.

ГУГУТКА

Ставих јуче гугутку у песму,
А ти данас кавез за њу направи.
Моја гугутка залепрша крилима,
И слете другоме у стих.

Само Сунце сме јахати
На гугуткиним
слободним крилима!

Само ван решетки
Могу ти гугутати,
Једини!

© Јасна Миленовић

2.Јелена Стојсављевић, рођена је 1966. у Краљеву. Школовала се у Трстенику и Новом Саду, где је на Филозофском факултету дипломирала на групи за Српску књижевност. Живи у Новом Саду.

ДЕЦА У МЕНИ

Деца у мени старе
„Окани се прошлости!“, вичу
Зрели су то људи, имају своје Ја
Деца у мени трпе све налете
Мојих слутњи
Сва моја сиромаштва и сумње
Постали су и они седе главе
Пуне мудрости
Деле ми савете, непрестано
Запиткују ме, испитују
Чуде се мојим излетима у боље сутра
Чекају мирно да учиним неко чудо
Као пред руду
Журе, та деца
Да остаре
Пре мене

© Јелена Стојсављевић

3. Сања Р. Петровић је рођена 1972. у Новом Саду. Ја сам је упознао „28.10.2007. године у Београду, на сплаву *ОЛИМПИК*“ када је изговорила песму:

ДОН ЖУАН

За Вас је свака жена јединствена.
Посве лепа.
Даровита.
Песма.

И свакој од њих прија пажња.
Лирски трептај.
Жељена, љубљена,
по мало вољена,
ношена надањима, маштањима
будна кроз снове.
Градећи нове?
О, да. Градећи нове.

И та ми се песма баш допала. Од тада пратим све њене песме које су ми доступне. Данас она пише.

ЖИВОТНО ПОЗОРИШТЕ

 

Руке ми отишле горе.

Глава изненадно лево.

Лева нога претекла десну.

Сад буп, седох на тур.

Глава погнута надоле.

’Ајд сад ја мало.

Обе руке горе.

Глава с погледом у небо.

Ноге у благом раскораку.

Тако… Гледај ме у очи!

Све је добро –

док ја повлачим конце.

© Сања Р. Петровић

Па читајте и ви Сањину поезију, јер ћете открити многе истине…

4. Зорица Свирчев је рођена у лето 1962. године у Руми. Последњих дванаест година живи на релацији Нови Сад – Турку (Финска). У звању је редовног професора на Департману за биологију и екологију Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду и гостујућег професора на Департману за биохемију, Або Академи Универзитета у Туркуу. Од ње се може доста тога научити, пре свега неке њене истине…

Поновићу још једном

1.  ТАЈНА ЈЕ ВЕЛИКО ЗЛО!

2.  ВЕРУЈ УВЕК ЉУДИМА

3.  СУМЊА ЈЕ УБИЦА ДУШЕ

4.  ВЕРНОСТ ДОНОСИ МИР

5.  ЧУДА СУ ПОНЕКАД МОГУЋА

6.  ВЕЛИЧИНА СРЕЋЕ СЕ МЕРИ ДУБИНОМ НАЈТЕЖЕ БОЛИ

7.  БОГ НИКАД НЕ КАЖЊАВА НИКОГА!

А целу песму СЕДАМ НАУЧЕНОСТИ прочитајте сами.

 

А њихову заједничку књигу ПРСТОХВАТ ДУША топло Вам препоручујем, јер она је нешто што се мора имати у својој библиотеци и своме срцу јер је (да поновим): одлична, оригинална, савремена, авангардна, једном речју, садржи праву поезију.

СЕДАМ НАУЧЕНОСТИ

ПРВА

Из дубине овог сазвежђа,
Из бездана око мојих мисли,
Из срџбе летећих снова,
Као ђерам док трепери,
Изданићеш моју прву наученост:
ТАЈНА ЈЕ ВЕЛИКО ЗЛО!

ДРУГА

Кроз светлуцав отвор
Између врбових грана,
На фијук ветра који их раздваја,
Нанизаћеш после лажи бедних моћника,
Смрада знојавих силоватеља,
Преваре оних што се на истину заклињу,
Издаје болне, а твоје,
Моју другу наученост:
ВЕРУЈ УВЕК ЉУДИМА.

ТРЕЋА

Кад запишти мисао у тамном углу свести,
Кад срце затрепери у ковитлацу тајни,
Кад немир кроз жиле уместо крви тече,
А поглед од зеница се у мрак одбија,
Спреми се за велики окршај у себи
Призивајући за савезника моју
Трећу наученост:
СУМЊА ЈЕ УБИЦА ДУШЕ.

ЧЕТВРТА

Имаш песму? Певај је, све док сама у етру не нестане.
Имаш слику? Сликај је, све док место на зиду не пронађе.
Имаш цвет? Заливај га, све док се у плод не претвори.
Имаш идеју? Следи је, све док се у одраз не преметне.
Имаш друга? Припадај му, све док има тебе и моје четврте научености: ВЕРНОСТ ДОНОСИ МИР.

ПЕТА

У сну мог сна јавила се визија,
Затражила сваки атом да јој дам.
Не знајући за исход растакања,
дадох и задњи делић себе.
У астралном сну видех Почетак,
Крај сам будна сама наслутила.
У увојку времена открих свезнање
И моју пету заслужену наученост:
ЧУДА СУ ПОНЕКАД МОГУЋА.

ШЕСТА

Кад угао хладне собе
Постане станица до спасења,
Јави се надљудска тежња
За победом у ропцу немоћи.
И тежина болног остварења
Разјасни жртву надања.
И преврат ванвременског у
Суноврату ванпросторног
Неизмерну тугу преломи
У излив непроцењиве радости.
Појави се тада из угла хладне собе
обожена и моја шеста наученост:
ВЕЛИЧИНА СРЕЋЕ СЕ МЕРИ
ДУБИНОМ НАЈТЕЖЕ БОЛИ.

СЕДМА

Мучио ме страх од свих и свакога,
Стрепела сам и од сенке бића свога,
Плашила сам се стално из пуно разлога,
Бојала сам се свега, само не Бога.
Награда за моју веру уследи стога,
Одговоре на питања добих многа,
Први пут ми откри игру и лепоту слога,
Живот ми је изменила Његова улога.
Са савешћу будном и из дара исконскога,
Снагом мисли и дубином искуственога,
Моју седму наученост срочих из овога:
БОГ НИКАД НЕ КАЖЊАВА НИКОГА!

© Зорица Свирчев