Ин поезија
ПРОВИНЦИЈАЛАЦ
Устајеш рано, на рад полазиш,
своје снове досањао ниси.
Стари комплекс жилама пролази…
Из забите провинције ти си.
Одувек много сумњаш у себе,
можда и ниси за развој света.
И јутрос ти опет срце зебе,
да ли и коме твој занос смета?
Пишући те риме пуне чежње,
откуд идеја да нешто ствараш?
За “елиту” ту си жито да жњеш,
а песмама их само умараш.
Збиља се само сновима мења!
Песма је занос за поколења.
СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ
Све реке, неумитно, ка ушћу теку,
таласи полако жеље нам односе.
Никад да загазимо у исту реку,
и схватимо шта то таласи доносе.
Увек помислимо, променићемо свет,
неосвојиво као на тацни лежи.
И ето, данас се спотакнемо опет,
то проклетство судбине од нас не бежи.
Истине се губе и полако вену,
заблуде су опет све веће и веће,
а још на љубав чувамо успомену,
и те драге дане, прохујале среће.
Све реке ка ушћу, неумитно теку,
односе нас и кад пливамо уз реку.
Настави са читањем “СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ – Љубодраг Обрадовић”