Ин поезија
ИМАЛА ЈЕ ШЕСНАЕСТ ГОДИНА
Имала је шеснаест година,
вoлeла игру,
била безбрижна
и летела са цвета на цвет.
Имала је шеснаест година,
у коси звезде,
у очима сјај месеца.
Вoлeла је живот и сав свет.
Настави са читањем “Песме за… – ИМАЛА ЈЕ ШЕСНАЕСТ ГОДИНА”
ПТИЦА БЕЗ КРИЛА
Златно-жути листови,
помешани са зеленим,
ветар неосетно пири…
По неки лист увео,
окрене се трипут у ваздуху,
па се придружи онима,
који су ту од јуче…
И у друштву се умири.
Птица једна мала,
на сунцу јесењем
пред јесен ону праву,
некако тужно покреће крилца,
питајући се да ли ће је неко
у пролеће видети здраву.
Та, хладна зима долази,
када царују снег,
мраз и северац…
И сви беже, траже
свој кутак, топли дом,
а она не зна свог лета правац!
Помислих:
*О, птицо мала,
како си слична мени…
Немаш више своју љубав,
немаш више свој дом.*
Настави са читањем “ПТИЦА БЕЗ КРИЛА”
НЕ ПЛАЧИ
Не плачи, изломљена сламко,
сузе светлост односе.
Мрави те гоне у сну?
Не плачи! Спавати не можеш,
док ја лутам, док месецу шапћем,
а он после прича звездама,
баладу мог кајања.
Не плачи, грешна плането,
нећеш се разбити о мене.
Већ те има он, сунце.
Већ кружиш око њега,
а кружна путања
губи километре.
Настави са читањем “Песме за… – НЕ ПЛАЧИ”
ЗЕЛЕНО
Јабука је донела плодове,
зелене плодове.
Ко најнежнији лахор,
милују ме речи,
које не изговараш.
Бледо и зелено,
на западу
дрема сунце.
СЕТНА ПЕСМА
Завлачио сам погледе
у твоје дубоке очи.
Тражио сјај, сјаја није било.
Тражио искре,
на друге си их потрошила.
Тражио поглед,
а налазио два смеђа ока,
која су гледала кроз мене.
Завлачио сам мисли,
у твоја осећања.
Тражио интересовање,
тражио бар презир,
а налазио празнине,
које су попунили други. Настави са читањем “Песме за… – СЕТНА ПЕСМА”
ЗАШТО?
Зашто се будим мислећи на тебе,
кад је пролеће и другу виђам?
Зашто ноћи проводим ко месец,
кад се теби та светлост не свиђа?
Зашто пишем песму
и желим да је прочиташ?
Зашто кад си ти млада
и по машти не скиташ.
ПРОЛЕЋЕ
Пролеће је извезло песму,
још једном заварава свет.
Птице су запалиле ноћ,
још једном спавати се не сме.
Још једном вала проћи све мирисе
и патити на трен за драгом.
Бар једном сагледати прошлост,
па у живот поћи са новом снагом.
ИГРАЧИЦА
Плеше, ломи се. Партнера зној облива.
Луди ритам уздахе посматрача мами.
Осмехне се овлаш. Баш јој прија
рука која јој око паса облеће у тами.
Савршено и глатко клизи по сали,
у погледу јој као пламен севају искре,
а зуби њени мали, ко драгуљи блистају
кад се црвена светлост упали.
СУСРЕТ
Сусрет на рубу пространства.
Дуње зреле, из очију беже…
Гасе се искре, тону чари…
Човек гледа небо,
гледа и смеши се.
Расту: тишина, сенке, демони,
вукодлаци, марсовци,
страх расте…
Сусрет на мосту,
два бездана што спаја.
Руке топле од додира беже,
гасе се од ватре, давно упаљене,
крв се леди, уместо да прокључа,
ћутање на уста куља… Настави са читањем “Песме за … – СУСРЕТ”
СЕЋАЊЕ
Ти сад шеташ,
обалом зелене реке,
провлачећи косу
испод врбових грана.
Ти се сад никог не сећаш,
понајмање мене,
клонулог под теретом,
прохујалих дана.
Ти сад трчиш,
стазама цветним
и смејеш се гласно
незнанцу што те следи.
Ти сад, из позе љутите,
зовеш, тобож несрећна,
оног што ће да лаже красно
и тепа ти *леди*.