Ин поезија
ПОГЛЕДАЈ У НЕБО
Погледај небо,
другарице
из школских дана;
звезде падају.
И замисли жељу.
Ако је права,
оствариће се.
Ако је силно пожелиш,
понеће те собом.
Једне вечери,
давне седамдесетдруге,
кад је Јастребац,
од снега стењао,
ја сам видео падалицу
и пожелео те за ноћ.
Али, у истом тренутку
и ти си, топећи се од среће,
замислила своју будућност,
без мене
и одлетела си са матуре
и мојих снова.
Настави са читањем “ПОГЛЕДАЈ У НЕБО”
СУДБИНА
Понекад,
залута сунце,
у брзе воде моје
и весели се са мном.
Оживим тад
и рањени во мојих мисли,
покуља у траке светлости.
Понекад,
девојка отвори срце,
пред очима мојим,
па луд од страсти полне,
ко кип сатима стојим
и врело тело хладим знојем.
Настави са читањем “Песме за … – СУДБИНА”
НАЈДРАЖА
Гледам тополе,
усправне на ветру,
како јуре у небо…
Гледам лишће
жуто, како лети,
откинуто са грана…
Гледам и знам,
да је нашој љубави крај.
Најдража…
Знам, јер тополе плачу,
киша пада ситна,
а сећања главу муче,
својим глупостима глупим,
својим чарима скупим
и лепотама далеким…
Најдража…
Као на длану,
сад видим све
испред и иза себе,
траву увелу,
лишће поцрнело,
видим цео наш живот…
Као на кантару,
мерим дане среће,
а мозак крај назире
и о прохујалом врти филм.
Настави са читањем “Песме за … – НАЈДРАЖА”
ВОЛЕО САМ…
Волео сам једну E….,
једно пролеће и лето,
волео је тако страсно,
али више у машти,
него на јави.
Волео сам је ја,
и она мене волела,
али је своју љубав,
да сакрије вешто знала.
Волео сам je,
ох, тако силно волео!
И сад је волим
и ако она хоће,
да је заборавим.
И сад је волим,
иако туђе руке,
милују ртове нетакнуте,
које сам ја
чувао само за себе…
НОСТАЛГИЈА
Са запада долази ноћ,
доноси је лахор нежну.
Корачам. Звезде се пале.
А некад, у сличним ноћима,
тишина је крила нас.
Сећаш се?
Корачам.
Река жубори певањем.
Је ли то наша балада,
или ми се чини?
Корачам.
Врбе ми лишћем
милују лице и мрсе косу.
Гле песак, камење и слова.
Твоје и моје име у срцу.
Шеснаест година смо имали тад.
Сећаш се?
Настави са читањем “Песме за … – НОСТАЛГИЈА”
КРАЈ
Сад кад је крај на видику,
преостају ми само сећања
на прохујалу идилу.
А ја нећу да је то тако,
ја сам против!
Зар су сви покушаји
били узалудни,
све жртве безвредне,
сва заклињања лажна.
Сећам се, ко јучерашње шетње,
целог нашег познанства,
читаве наше историје.
Није то ништа необично,
обична кап у мору сличних
рађања љубави.
Настави са читањем “Песме за … – КРАЈ”