Месец: март 2023.

Христос није распет,
Распели сте га ви . . .

Књига Жарка Кољибабића носи помало ироничан наслов ,,Наша распећа”. У распону од ироничности до скромности он означава људску, наизглед малу судбину. Такође и судбину једног народа међу народностима. Народа који је изгубио и свој нар и свој род. Књига озбиљна у свом предмету, тужна и саркастична у свом тону. Песник, човек, носи у себи читав један век. Од другог светског рата до Голог отока, од Голог отока до недавних ратова – ето шта је све успело стати у ову књигу и шта се све из ње може ишчитавати и учитавати у њу. Од усташких злочинаца до Брозових злочинаца. Од убијања до протеривања човека из човека. Поједине песме, мислим на оне о Голом отоку, веома успешно кореспондирају са бисером српске прозе, романом ТРЕН, ДВА (2), Антонија Исаковића, из 1982.године, и ја бих свакако препоручио студентима књижевности да се пре почетка читања овог романа, преко њих упознају и приближе голооточкој тематици. Говорим о песмама које опевавају догађања у Титовом политичком логору, песмама ,,Крвави шпалир” и, нарочито, песми ,,Голи Оток” :

(стр. 91-92)

Та динстинкција, разликовање и подела, на ,,другаре” и ,,другове”, основна је дистинкција артикулације онога времена у овим песмама. Другари су ти који се друже, ,,другови” – они који муче. Идеализаторима оне државе и титоистима треба испоставити ове песме Жарка Кољибабића како би увидели да је та слободарска партизанска земља била слободарска земља са концентрационим логором и палетом различитих нивоа и вештина мучења спровођених у њему, од којих је Жарко Кољибабић опевао Киблу, у истоименој песми. НАША РАСПЕЋА су и књига о другом светском рату али и књига о природи и завичају. Жарко свугде налази природу али слабо где природу у човеку или је налази али као природу бестијалну, изопачену и злу. Спој модерне форме и традиционалних тема спроведен је у садржај на тај начин да ми Кољибабића можемо назвати песником модерног сензибилитета и песником традиционалним истовремено, новим и старинским песником, јер обе квалификације иманентне су његовом поетском језгру. Неодољиво је лепа песма ,,Вучко” и могла би се правити паралела са песмом ,,Кад вук силази” крушевачког песника Небојше Лапчевића (погледати моју критику: ПРЕЛАЗАК КИПА СЛОБОДЕ НА БАГДАЛУ, www.konkursiregiona.net). Било би интересантно спровести упоредну анализу и видети на које су начине и са каквим коначним исходом њих двојица реализовали ту хесеовску идеју и тему. У песмама посвећеним природи и завичају присутна је извесна количина туге, сете и меланхолије. За опустелим селима. За нестајањем места, људи и народа. Каткад, занимљиво је, и филозофско, навођење читаоца самим редоследом песама. Песник или песничка књига, прво даје песму ,,Коза”. А затим песму ,,Чобаница”. И онда, када је припремио терен, и увео вас у оба појма појединачно, правитељ ове књиге их спаја у једно, у следећој песми, ,,Козе и чобаница”. Песма ,,Коза” несумњиво је најјача песма ове књиге. Толико тога она носи у себи. Различитост аспеката којима је призмована коза задивљује. Шта све она може значити, као појединачна коза, и као коза уопште, и друга значења која Кољибабић уводи у песму. Понекад та слика вазноси еротски принцип и односи песму у неке друге димензије, али добро, у томе и јесте њена снага, што нема задатог и устаљеног оквира. Српска места, реке, занимања, род, ближњи – оно је што заокупира овог песника. Пре свега – српски идентитет – о чему често говори и сам назив песме – ИСПОД ПОНИЖЕНЕ ШАЈКАЧЕ. Оно што је карактеристично за Кољибабића јесте његов посебан однос према жени, пун саосећања и бриге, дат у песмама, правим одама жени, ,,Чобаница”, чак и ,,Бабађевојка” (иако у помало комичној визији), и посебно у песмама-сликама рата и силовања. Књига НАША РАСПЕЋА је књига о болу једног народа у свим његовим видовима, живим и мртвим, материјалним, просторним и временским. О путничком народу, народу који је приморан да стално путује, да се премешта, сели, бежи, и иде, негде, негде где не зна куд, бесмислено одбацујући усуд небеског народа који му је додељен и предодређен, баш као што Кољибабић пева у песми ,,Српски опанак” :