Ин поезија
Никола Стојановић
Настави са читањем “НИКОЛА СТОЈАНОВИЋ – МЛАДИ ДОЛАЗЕ!!!”
СВЕТ
Како је леп овај свет,
доле парк, солитер горе…
Овде травка, тамо цвет…
Авион пара небо, а брод море.
Једног дана, тачно у пет,
запитао се ја сам,
ко је саздао мој свет?
И од тад маштом скитам.
Тајна постанка и сад,
куршлус ми у мозгу прави…
Како је тај зидар,
успео свет да направи?
А одговор је ту,
у ваздуху виси…
Љубављу у срцу,
свој свет зидамо ми сви!
Пожелела сам да своју децу, која сада по поплочаном дворишту ходе, одведем у то царство што душу оплемењује.”
Ове речи Сање Петровић, књижевнице из Новог Сада, која је уредница књиге Животе Трифуновића *Дечје очи у огледалу села* прочитане на промоцији књиге у *ДЕЧЈЕМ ЦЕНТРУ КЦК* у Пионирском парку најбоље ослкавају овај песнички првенац писца из Кобиља који својом поезијом за децу буди описана осећања. Овом промоцијом на прави начин најављено је и богато *Лето Културе* које ће Културни центар Крушевац и ове године организавати у овом зеленом царству. О књизи су говорили Момир Драгићевић, Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић, а стихове су поред аутора казивали и Мића Живановић и млади полазници школе глуме КЦК. У програму који је осмислила и водила Рајна Алексић-Маринковић, а технички водио Бранко Симић наступили су и талентовани плесачи плесачке групе *ФРУБИ ДЕНС КЦК*… Погледајте!
РОДНА ГОДИНА
Кад је родна година
милина је права.
Сваки ратар на селу
тада мирно спава.
Амбари су пуни
за хлеб и погаче.
Месиће нам баке
и укусне колаче.
Шљивици су родили
то је дар од Бога.
Ракије ће бити
и весеља многа.
И за вина нема
великих проблема.
Мој деда је почео
бачве да припрема.
© Живота Трифуновић
Пред препуном Белом салом КЦК, 18.04.2012. године одржана је промоција прве књиге Саше Милетића *ЗАМАХ ЛЕПТИРОВИХ КРИЛА*. Књигу је објавио Културни центар Крушевац, а увод из овог текста, у ову заиста успешну промоцију, изговорио је директор Културног центра Крушевац Љубодраг Обрадовић…
Слађана и Саша Милетић
ЖЕНА ИЗ ПОЉА
Крадем те од вилине ноћи
Где се месец у теснацу копрца
А ти плодна ко црница
Роди ми осмех и откуцаје срца
У пољу се будимо
Где се шева росом умива
Заплетени к’о немирна река
Кад се у другу реку улива
Сладиш ме као твоје слатко име
К’о најслађе воће пуно нектара
Пустила си богомољке и скакавце
Да се опију мирисом твојих недара
А ти немирна као ватра жива
Буктиш сва усплахирена
К’о булке на жару испуцале
Храниш ме гладним устима
Шћућурени у пласту сена
Нађосмо наше вечно станиште
Да не трагамо за кошеном травом
Да нам рајско поље буде уточиште
© Саша Милетић
Саша Милетић говори своју песму за добродошлицу
Љубодраг Обрадовић говори на самом почетку промоције
Ја лично, поносан сам што је Установа Културни центар Крушевац понекад за многе који траже свој пут, управо тај светионик у ноћи који малчице помаже да се прогледа, а да се крила баш на првом лету не опрже. Ја лично поносам сам што је и Саша Милетић у нама препознао тај светионик и дозволио да његова поезија отпочне свој узлет управо одавде из установе која додељује награду Слове Љубве као подстрек ствараоцима који се не штеде у племенитој мисији ширења путева културе у тамне вилајете којих ће увек бити…
И сигуран сам да ће Саша Милетић једног дана, својом поезијом, која ће Вас још вечерас освојити, бити у прилици да се подичи и наградом Слово Љубве, а и многим другима наградама, пре свега Вашим аплаузима и трептајима душа оних које његова поезија понесе у свој чаробни свет. Саши желим још много оваквих књига а Вама да вечерас уживате”…
Настави са читањем “ЗАМАХ ЛЕПТИРОВИХ КРИЛА – Саша Милетић 2012.”
© Зора Митровић
Љубодраг Обрадовић
Недавно, на промоцији прве књиге Саше Милетића *ЗАМАХ ЛЕПТИРОВИХ КРИЛА* коју је објавио Културни центар Крушевац, изрекао сам мисао *да је прави песник свако ко напише бар једну песму која читаоца може испунити топлином и однети га у неки сањани свет. И да на ту чињеницу не утиче ни да ли jе песма одштампана или извучена из неке скривене фијоке старог креденца, кад се писац осмели да јој допусти да покуша да покрене трептаје других душа које за тим трептајима жуде…*
Данас морам кориговати то што сам тада изустио и рећи *прави песник је свако ко напише бар један стих који читаоца дирне право у срце и ту остави неизбрисив траг* .
Има ли наде да човек буде жив док живи???
Овај чаробни стих , питање свих питања, је стих Зоре Митровић из њене прве књиге поезије са једноставним називом *Песме* у издању Апострофа из Беграда сврстаном од стране издавача у библиотеку са тако симболичним називом *ШУМ ВРЕМЕНА*.
После Србе Игњатовића који је написао рецензију за ову књигу, заиста је храброст било шта изговорити о књизи и ауторки, али ето ја сам храбар и казаћу Вам моје мишљење, јер сам сигуран да су ово такви стихови и да нас замисле над смислом живота, и да нас узнесу у рајске висине својим једноставним одговорима. У то ћете се и сами вечерас уверити слушајући стихове који ће Вас баш замислити, а истовремено испунити неком топлином коју у себи носе.
Књига је уствари и поред своје једноставности у наслову, дизајну и композицији тако оргинална, да ја, признајем оригиналнију нисам видео и читао. Ова књига је у ставри једна песма од 48 делова, јер и живот је један једини и Зора је то тако јасно схватила и јасно поручила свима који дођу до ове књиге… И питање је, је ли тај живот стварни и да ли га управо живимо, или је то све виртуелни свет неког свемогућег ока које нас гледа са корица књиге и плете нас у мрежу Зориним стиховима. Та мрежа можда је паучина, коју ћемо лако покидати ако схватимо суштину, а можда и није, можда нас је рибар у њој већ уловио и сад нас спрема за роштиљ…
А *Само једна кап била би довољна усамљеном цвету.
Једна једина.*
Настави са читањем “Има ли наде да човек буде жив док живи 4. 5.2012. KCK”
Спасоје Ж. Миловановић – промоција две књиге
ГОЛО ЗРНО
Реци ми барем
како се зовеш?
Само то.
Не мораш ништа више.
Зар ме се бојиш?
Мене се никад нико није бојао.
Увек сам ја био тај
који се осврће
кад чује кораке иза себе…
Очи су ти црвене од плача.
Не буди несрећна.
Све ћу ти дати. Реци…
Твоје је само да заповедиш,
да извољеваш.
Ја сам навикао да слушам…
Хоћеш свилу? Злато? Коње?
Коње, да јуриш за ветром!
Сунце! Хоћеш сунце да ти дам?
Само за тебе да сија.
Да ти растера мрак…
Молим те, реци било шта…
Како да знам да си стварна?
Толико си лепа!
Коса ти је радост…
Не бој се.
Само да те дотакнем…
Једанпут сам додирнуо царске хаљине.
Тако си мека…
Ево, и ја плачем…
Молим те, погледај ме…
Зар нећеш ни да ме погледаш?
Чекао сам испред врата да ме позовеш…
Чуо сам гласове…
Небитно…
Погледај шта сам ти донео…
Голо зрневље да засадиш…
Из сваког зрна
неки цвет да израсте:
Шебој као твоја коса,
Каранфил као твоја уста,
кад мирисом говориш.
Зумбул као твоје очи,
плаветнилом да нестане небо…
Башта из које ћеш изаћи…
И што сејеш – не сејеш
тело које ће бити, него голо зрно,
било пшенично или друго како,
а Бог му даје тело како хоће,
и сваком семену своје тело…
Па све из почетка…
© Спасоје Ж. Миловановић
Оливера Миловановић, супруга Спасоја Ж. Миловановића
Љубодраг Обрадовић говори о Спасоју Ж.
Настави са читањем “КО ЈЕ У СТВАРИ СПАСОЈЕ Ж.? – ДВЕ КЊИГЕ 5. 5.2011. KCK”
Аутор изложбе Душанка Суботић-Хомен
Сарадња увек доприноси реализацији великих пројеката: Љубодраг Обрадовић –
директор КЦК и Весна Живковић – директорка Нате Вељковић
Настави са читањем “ОЉА ИВАЊИЦКИ у Галерији Милића од Мачве 2012.”
За све посетиоце, а било их је заиста доста, приређен је пригодни Васкршњи програм, који су осмислила Рајна Алексић – Маринковић, уредница КЦК. У програму су наступили чланови Дечјег црквеног хора Свети кнез Лазар – Цркве Лазарице и други најмлађи учесници – полазници школа и секција КЦК, а васкршњу беседу је изговорио протојереј Љубиша Милошевић из Цркве Свети Ђорђе из Крушевца…
Дечји црквени хор Свети кнез Лазар – Цркве Лазарице
Тамбурашки оркестар
Настави са читањем “КОНЦЕРТ ТАМБУРАШКОГ ОРКЕСТРА 2012.”
Бора Благојевић у сендвичу између Јелене Ђорђевић и Светлане Ђурђевић.
Ех, да је 35 година сваки дан!
Како се пишу уснуле песме
Уснула ме у по ноћи студен зима окована снеговима
У амбаре и кошеве сјатиле се птице сојке
Крај лисице чучи пилеж у тору се близне овце
Месец оштрим српом српи лепе жене и девојке
Изнад села бесни вуци и вампири зубе оштре
Ћаво се на оџак криви устремио па таласа
Небо још не раздањава маглу бритвом да засечеш
Виле косе не чешљају сем тишине нигде гласа
У штали ми краве музне све у јасле поседале
Из рогова тече млеко да котлајке све прелије
Теле сису и не тражи кратку штрангу замашћује
У коломаз црни тонем све ми јесте и што није
На троношцу деда седи лулу пуши браду брије
Жезлом струшком ватру џара разбуктава старе бриге
Шљивова му грана за врат изџикљала од раније
Из варница пишти багрем и пење се на вериге
Баба ми је крај губера и свилену бубу свлачи
Плетићкама задње клубе на разбоју плете нити
Утулила светлост лампе боранију љуска жуту
У вариво воду сипа кад једемо да смо сити
Отац је на дрвљенику у пањеве будак тупи
И разапет у две бразде од вечери до сванућа
И у јарам поломљени бичују га старе газде
На три ћошка подупире на четвртом пукла кућа
Мајка ми је на потоку из кладенца скупља сузе
Обрамицом јури змије даждевњаке да затрује
У купице да пресипе белим платном да покрије
Умива се. Сва у црно обучена и шамију забрађује
U прашини брат се тражи од шишарке бунар прави
Око ногу котур бачве, из панице на главу му пепо сиви
А колико лета има. Дал’ је млађи ил старији
Ни ја не знам. Нико не зна. Ама нико. Ни Бог живи
Још се није ни родила а сестра ми од рођења
Тражи цуцлу само плаче и са момком разговара
у блато јој пала проја од сириња и сурутке
Њега нешто и не чујем све јој нешто одговара
У војску ме испраћала љубила ме до раскршћа
И у ревер посадила да шарени неко цвеће
Ал’ не памтим не сећам се, без ракије шљивовице
Под пазухом дал’ још чува оно рано прам пролеће
На бојишту бомбе бацам. У ров скачем. Гинем мртав
Крв ми липти на све стране из шајтова капље чокот
Написана на мом челу дал’ ће песма да остане
Како кучка пред свануће све низ длаку лиже окот
Коц из плота глогов шиљим а опет се крстом браним
Крај иконе мио мирис, тамјаном се светац кади
У десној ми руци колач славски а у левој гори свећа
Зобим уста, очи гладне, док се песма не заслади
Само моје драге нема остала је голих груди
Да ме тражи надодиром у распуклом стању свести
Овијена око пупка под чаршавом разасута
Пола риба пола жена у кревету да се мрести
И ујутру питала ме где сам сву ноћ боравио
Грдила ме и молила да баталим што се не сме
Ја ћутањем правдао се да не умем да објасним
Можда неће разумети да се тако пишу песме
© Бора Благојевић
