НЕПОЗНАТОЈ…
Једно поподне
били смо заједно.
Историја тог поподнева
је случајна, као и живот
и све што доноси.
Испит… сам у холу…
дим и остало.
Ипак, самоћа је испарила
са димом, кроз отворени прозор,
чим сам спазио трему,
на лицу девојке до мене.
Смешећи се,
почео сам да је тешим,
ја, највећи тремарош.
И заборавио сам све о себи…
И предстојећи испит
и велике планове…
Заборавио сам све,
осим ње.
То поподне,
које је личило на сан,
провели смо заједно.
Можда грешим, али мени је улица
била тако лепа и романтична.
И све куће, сви паркови и сви људи,
све то, што је промицало крај нас,
било је дивно, свеже, величанствено…