Врх брда, што се диже из воде, одмах иза каменог друма, с десне стране, повише Липњака, изљомљен храстовима, украшен брестовима и одатле поглед. Попнеш се на липу, и док пчеле зује око ушију и мириси воде борбу са ваздухом у твојим плућима, погледаш… Пред тобом пукне поглед на камени друм, који кривуда у малој, рачвастој долини Треботинске реке, осваја бржуљке, сужава и проширује, после пљуска нетакнут бео и опран блиста… Даље, у бездану, у измаглици кривуда река, а преко ње беласа село. Треботин.
Рађајућим сунцем обасјано, окупано зеленилом, село. Куће мале, ниске, беле, трепере у душама људи, што зној и крв преточише у рад код богатијих што се кућама истичу. Надничење за ту малу колибу, оазу мира. Зар се морало? Морало се и мора. За врећу брашна цео дан у пољу, а изнад, Сунце без ветра. Куће ипак блистају, своје и неукаљане. Овако из даљине, све су исте, једнако вредне и чисте. У даљини, одмах иза реке, брежуљак израста тек иза зелиних врхова долине. На њему су људи и жене и деца и њиве и стока и гробови предака… Равно и велико, веће од брда и брежуљка, ухваћено у клопку затворене долине, поље на брежуљку. Плац. Све до Мачковца. И пут. Тврђи од државног друма, који кривуда поред Треботинске реке и хвали се лепотом и дужином, јер повезује Крушевац са варошицом испод Копаоника, Александровцом… Пут за Мачковац, све до Западне Мораве… Сеоски пут, пресечен ћупријом, дрвеном и трајном. Испод ње, угрожена песком, нападнута сунцем, узана трака воде, огледало неба.Чиста и топла, напуњена белим мравима деце и сенкама врба, савијеним под теретом година, заустављена браном лика тополиног, лењо кривуда између свеже засечених обала.
Село и живот. Тежак, али живот.
Сиђеш, спустиш се на траву и маховину, липу оставиш пчелама и сунцу, па пођеш између трулих пањева и печурки и оштрих шибљика леске и дрена. Лице се зацрвени од живота. Плућа бујају од свежине измешаних мириса и усковитланих осећања. Шта лепше од тога?
Настави са читањем “ТРЕБОТИН – 1.”
